Izvor: Politika, 08.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Holivudijevski kraj
FORMATIRANJE
Život je "neizmerno tragičan" i jedna "strašna zbrka"; tako je govorio Vudi Alen u nedelju, na venecijanskoj premijeri filma "Kasandrin san". Neurotični komičar koji je ovekovečio lik komičnog neurotičara iznenadio je depresivnom faustovskom pričom o moralnom iskušenju dva brata iz južnog Londona koji zbog snova, ambicija i bogatog ujaka izdaju svoje principe. Ravnopravna fascinacija Engleskom i egzistencijalnim konfliktima kumovala je bledunjavom filmu koji je kritičar >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << "Indipendenta" uporedio sa sumornom britanskom serijom "Ist end", dok je reditelj pravio paralele sa grčkom tragedijom i Arturom Milerom. Opus Vudija Alena opstaje u tom raskoraku od bezbojne sapunice do aristotelovske tragedije; uzvišeno i komercijalno sudaraju se sve vreme.
Ali prava "alegorija o Alenu" je njegova farsična komedija "Holivudski kraj" o reditelju Valu Vaksmanu koji krije od ekipe da je potpuno slep. Konvencionalni hepiend je nemoguć, jer čovek bez vida može snimiti samo potpuno negledljiv film. Vaksmana američka kritika dočekuje na nož, ali filmom se oduševe Francuzi i proglase ga najboljim američkim celuloidnim ostvarenjem u proteklih pola veka! Samo Vudi Alen može da pomeša grotesku i romansu tako da budu uverljive, a Evropu i Ameriku tako da budu jednako bizarne.
Filmsko i prozno delo Vudija Alena originalnost ne duguje toliko individualnom talentu koliko dobro iskorišćenoj tradiciji; ne toliko obrazovanju koliko neurozi; ne toliko intelektu koliko intelektualnom snobizmu koji slepo veruje da postoji samo ono što se ne vidi. Njegovi filmovi i knjige nisu toliko primer žanrovskog eksperimenta koliko nervoznog manirizma. Kao najbolji argument da je Vudijevo tajno oružje strah od virusa, paranoidni frojdizam i opsesivno jevrejstvo poslužiće upravo objavljena zbirka priča Puko bezvlašće (u izdanju novosadskog "Solarisa" i prevodu Bojane Vujin) koja je američku premijeru imala u junu.
Sve četiri do sada objavljene Alenove knjige kratke proze primer su ekscentričnog zanatskog shvatanja žanra koji nema ambiciju da stvara književne unikate. Vudiju Alenu važnija je igra od inspiracije, parodija od kreacije. Ne može da se uzdrži od podsmeha prolaznim intelektualnim modama, afektaciji, lažnoj učenosti i kontroverznom odnosu Amerike prema evropskoj kulturnoj tradiciji. Kada na kraju "Holivudskog kraja" kaže "Hvala bogu što postoje Francuzi!", najmanje aludira na francuski ukus i francusku umetnost – najviše na naopako prihvatanje tog ukusa i te umetnosti za koje su krive i francuska arogancija i ignorancija svakojakih "nefrancuza".
Kad je nakon Bergmanove smrti napisao da je ovaj reditelj bio zabavan čak i kad je dramatizovao teze Kjerkegora i Ničea, Vudi Alen je nehotice otkrio svoju najveću ambiciju. On bi želeo da bude i Geist i Angst, da kao Bernard Šo lakomisleno izgovara smrtno ozbiljne istine. Međutim, podrugljivi kritičari njegovu zvezdu na bulevaru celuloidnog sumraka smeštaju mnogo bliže Feliniju nego Bergmanu. Takve koordinate "vudizma", paradoksalno, od filmova bolje pravda proza: zbog parodiranja diskursa nauke, umetnosti i filozofije koliko i običaja, tradicije i mode njegove se priče pretvaraju u apsurdnu burlesku ili diskontinuirani esej. Ali kao da sluša Heraklita, Vudi Alen je uvek mrtav ozbiljan dok se igra. Ideja da slikare impresionizma zamisli kao zubare nije možda bila naročito efektna; junak "Zapisa iz podzemlja" Dostojevskog uspešno je preobraćen u nezadovoljnika opsednutog suvišnim kilogramima samo jednom urnebesnom rečenicom: "Ja sam debeo, ja sam odvratno debeo". No zbirka Puko bezvlašće podsetiće na slične "nervozne manirizme": u priči "Tako je jeo Zaratustra" ređaju se odlomci iz pronađenog rukopisa Ničeovog dijetalnog kuvara, a filozofija se previja u stomačnim grčevima. Jer, problem "krivice i težine" rešava Dekart – podelom na telo koje se goji i um koji tvrdi "nisam ja"; Šopenhauer se buni protiv grickalica, a Kantov moralni imperativ zahteva da u restoranu svi poruče isto jelo. U filmu kao i u prozi, Vudi Alen je majstor kratkih replika; međutim, pisani tekst traži efekat produženog ili odloženog dejstva. Greh intelektualne ispraznosti iskupljuje Alenovo bezmerno umeće komične autoprojekcije: od parodije i podsmeha ne štedi ni svoju biografiju, kulturno nasleđe ni intelektualni bekgraund.
Kratke priče – ili pre humoreske, crtice, komični eseji – iz Pukog bezvlašća možda nisu efektne kao Alenova remek-delca o prostitutkama koje sa klijentima analiziraju malo Eliotovu poeziju, malo teze Noama Čomskog ili o teleportovanju Eme Bovari iz Flobera na Petu aveniju. Ali fraze poput "bračni holokaust" i teme poput učenja levitacije, upisa u elitno obdanište i pokušaja ubistva dadilje koja piše memoare podsetiće da je Alen nemogući i ujedno neodoljivi spoj Hane Arent i Bastera Kitona, Frojda i Fejdoa. Njegovi junaci su nedaroviti pisci i loši glumci, detektivi, agenti i psihoanalitičari, jedan je čak i autor knjige o anapestnom dimetru: tipičan lik iz Alenove proze nosi pinčonovsko ili beketovsko ime (Umlaut, Agamemnon Vurst, Ešerihija Koli) i govori jezikom Oskara Vajlda ("fizika ima odgovore na sva pitanja, baš kao i rođak koji vam ide na nerve").
U Pukom bezvlašću Vudi Alen izvrće na naličje bizarnu svakodnevicu, a potpuni sunovrat značenja postiže neznatnim iskošenjem perspektive. Jonizatori postaju ironizatori, ulični flert "logistika randevua u ambisu dekoltea", pomereni svet nastanjuju rentni pisci koji pišu naručene molitve na temu "izbavi me od celulita", "povrati kose moje" ili – kastracije građevinskog preduzimača; agencija za nekretnine "Mengele" prodaje kuće po ceni stelt bombardera, a rejting emisije od minus trideset četiri ukazuje da su očajni gledaoci sebi iskopali oči poput Edipa.
Cinična parafraza Alenovih portabl mudrosti glasila bi ovako: njegovom pripovednom talentu nema kraja, ali ni početka. U holivudijevskoj dimenziji stvaranja, to je kompliment.
[objavljeno: ]
.jpg)
