Izvor: Večernje novosti, 30.Jan.2014, 22:49   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Harmonikaši iz Ugljevika sviraće celom svetu u Sočiju!

POBEDILA je snaga emocije. Lepota dečje duše i dara. Iskrenost njihove muzike koja zateže žicu u srcu. Do pucanja.Reč je o devojčicama i dečacima iz Ugljevika, u Republici Srpskoj. Orkestru harmonikaša ovdašnje Osnovne škole „Aleksa Šantić“. Onoj deci koja su, lane, u Narodnom pozorištu u Beogradu digli publiku na noge. I pokrenuli suze, takmičeći se u emisiji „Ja imam talenat“.Ko je, tada, mogao i da pretpostavi da će oni stići i do - olimpijskog priznanja?! Medalja je, >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << može se reći, već u njihovim rukama: sviraju za ceo svet, na zimskoj olimpijadi u Sočiju. I, kada odjednom, zagrme njihove harmonike, ceo svet će čuti kakvu decu ima podmajevička, rudarska varošica Republike Srpske.- Sreća je nemerljiva. Do pre neki dan gotovo da nismo verovali da ćemo i krenuti u Soči - govori Slavko Nikolić, profesor muzike koji je, pre deceniju i po, pokrenuo ovaj orkestar osnovaca. - Kažem, nismo verovali... Bilo je potrebno da se prikupi dodatno novca za kompletan ansambl. Olimpijada je obezbedila sve za naših šestoro učesnika u muzičkom programu koji će pratiti takmičenja sportista. Ali, šta je šest harmonika za trideset šest članova, koliko broji naš orkestar... Sedam, barem, uz onih šest, pružio bi punoću našeg nastupa.I, šta se dogodilo? Ugljevik na nogama. Opština. Privrednici. Vlada Republike Srpske. Predsednik Milorad Dodik... Svi su se udružili da pomognu. Deca, njih trinaestoro i profesor putuju 4. februara u Soči.A u petak uveče?- U petak uveče u Ugljeviku sviramo koncert zahvalnosti za sve koji su pomogli da naš put iz sna postane stvarnost - odgovara Nikolić. - To što su nam pomogli da putujemo je nagrada nad nagradama.LEPOTA DEČJE DUŠE SADA sam sasvim siguran da je najbolji put, put lepote dečje duše - slušamo Nikolića. - I ja, verujte, posle višesatnog dnevnog vežbanja sa decom, koja su na izazove i strašne poroke ovog vremena odgovorila muzikom i bespoštednim radom, u takvom saznanju ne osećam nikakav umor. Naprotiv. Njihova snaga da nadvise tešku svakodnevicu, njihovi pogledi... Podstiču me da ih sledim.E, sad, da vidimo kako su, to, deca skromnih ugljevičkih domaćina prokrčila svoj put do zvezda. Da se u konkurenciji 600 svetskih ansambala izbore - čak i za Olimpijadu na kojoj će dnevno imati i po dva nastupa.Odgovor nije jednostavan. Prethodi mu gotovo danonoćni rad, punih petnaest godina. Vreme u kome su se smenjivale generacije talentovanih osnovaca, ugljevičke škole „Šantić“. U kome su se smenjivali dani oskudice pod obroncima Majevice, pod kojom su se slavile pobede - za svaku harmoniku. Skup instrument i za daleko udobnije sredine, od ove iz koje danas polaze deca „olimpijci“, kako bi predstavili, ne samo Republiku Srpsku, već i čitav region.Oni, maleni, možda i nesvesni šta to znači, osećaju samo radost srca koja dodatno pokreće njihove prstiće na virtuozni ritam divljenja. Istom onom snagom muzike i talenta koji su, lane, u Narodnom pozorištu pokrenule najjače emocije. Tada su deca Ugljevika, sinovi i kćeri običnih, probila led. A žiri... Nije bio makar kakav: Ivan Tasovac, Nataša Ninković i Ivan Bosiljčić su ocenjivali njihovo umeće vladanja harmonikom i scenom.Slavko Nikolić se seća te večeri:- Bio sam okrenut prema deci i nisam obraćao pažnju na publiku i žiri. Tek posle, vraćajući snimke, video sam da je publika bila na nogama. Da je Bosiljčića dovela do suza... Od tada ništa nije bilo isto.A zasvirali su, kao na svakom koncertu, stare metohijske melodije. Onda, brzu rumbu narodnu. Žikino kolo, niški merak i sevdah, pesme „Legendi“, „Dugmeta“... I drugu popularnu muziku... Posle su, iz Žikinog kola, uleteli i u Žikinu šarenicu. U Kusturičin Drvengrad. Na otvorenu scenu, banjalučku. A, potom, u region i u svet. Nastupali su u prestonicama Evrope, potom, preleteli preko okeana do - Amerike. U Kanadi su, kao da su u svom Ugljeviku, Banjaluci ili Beogradu, s istom energijom, podizali publiku na noge.DECA DOBRIH DOMAĆINA SVE što u životu, za trajanja poneseš, nosiš iz kuće. Iz njenih temelja. Ugljevička deca, harmonikaši koji su dospeli do Olimpijade, sinovi su i kćeri običnih podmajevičkih domaćina, ove rudarske varoši. U školi su odlikaši, uprkos tome da veliki deo nastavnih dana, ali i zimske i letnje odmore, posvećuju vežbanju. - Ocene u školi se i nadomeste, ali je najvažnije ono što se iz kuće ponese, ono, kakav si čovek. To je ključ, koji će, kad-tad, otvoriti najvažnija vrata u životu, kaže profesor Nikolić.- Dirljiv je bio susret sa našom dijasporom u Kanadi, kao i svuda kad naš orkestar grune: „Usnula je dubok sanak sa Kosova Rada“... Čik, suzo, da ne kreneš - kaže Nikolić, koji je svoje progonstvo iz zavičaja, bez predumišljaja spojio sa svojim novim, ugljevičkim... Ali, i sa iskonskim temeljima srpskog naroda - kosmetskim. - Naš repertoar će i u Sočiju biti za sve generacije i za sve ukuse. Za sve narode. Za Olimpijadu. Dodatno smo ga začinili i mađarskim „čardašem“. Mi bolju poruku nemamo - govori Nikolić, dok njegovi đaci, lepa deca običnih ugljevičkih domaćina, već žive dosanjani san Olimpijade. I pakuju kofere.Ni, mi, bolju poruku nemamo. Srećno vam bilo, draga deco. SLEDEĆA STANICA - OMANPOSLE Sočija, deca Ugljevika iz Republike Srpske putuju u Oman, na četvorodnevno gostovanje. Četiri velika koncerta, u glavnom gradu ove države na Arabijskom poluostrvu, je i njihov veliki izazov. Nikolić, međutim, kaže:- Ne, mi o tome ne razmišljamo. Nama je najvažnije da ono što iskreno volimo nesebično podelimo sa drugima. Ovde, u Ugljeviku, kao i bilo gde u svetu.

Nastavak na Večernje novosti...