Izvor: Politika, 04.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Haotični Pakistan
Ubistvo Benazir Buto je mračan znak na početku 2008. Za Pakistan, podriven klanovskim doživljavanjem politike i političkih partija, ubistvo je još jedna iluzija manje u eventualnom stremljenju zemlje da zameni diktaturu demokratijom. Za pakistanski narod, prožet idejom o pripadnosti islamu, nasilna smrt obrazovane i prominentne muslimanke može biti samo simbol tragike, proizišle iz apsurda raskola unutar iste muslimanske vere. A za generala Mušarafa, šefa države koji je vojničku uniformu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << skinuo privremeno, nateran da svoju vlast vojnog pučiste legitimizuje učešćem na jednim regularnim izborima, atentat je opomena da je režim armije rastuće nemoćan pred ekstremistima. Verovatno, zbog toga što su ekstremisti uticajni i u pakistanskoj armiji.
Konzilijum za spoljno održavanje tog i takvog, u svakom slučaju prilično konfuznog Pakistana, obreo se sada u bespuću. Amerika kao da ne zna s kog kraja ponovo da počne.
Iz SAD, u Mušarafa je investirano deset milijardi dolara, uglavnom uz procenu Vašingtona da će generalov Pakistan biti stub pobede NATO u avganistanskom ratu. Dve stvari su očekivane od Islamabada. Jedna, koja se ticala Al Kaide i talibana, sa uporištima kod paštunskih saplemenika u Pakistanu, da generalov režim preseče vrpcu vitalnosti tog otpora. Druga – da se učini bezbednom pakistanska "bomba". Arsenal od najmanje osamdeset, a možda i više nuklearnih bojevih glava. Čini se da je on opasno nadohvat ruku Al Kaide i "islamista".
Metež posle ubistva Benazir Buto pothranjuje strah posmatrača da je "Bušova politika doživela slom". To jest, da je prvo izgubljeno a drugo pod rizikom.
Centralna figura afere je Mušaraf. Štampa, koja događaj posmatra izbliza, slaže se u zaključku da general nije izvršio prvi, a da posle ubistva, ima mesta sumnji da nije u stanju da osigura i drugi zadatak. Da zaštiti "bravu" pod kojom je nuklearno oružje. Može li armija, čiji ekstremni elementi simpatišu stvar Al Kaide i talibana, da bude garant takve zaštite? I, s kim se u takvoj armiji može sarađivati a s kim ne, ukoliko bi SAD odlučile da na neki način preuzmu, i eventualno uklone oružje?
Malo "sa strane", izgleda da se o tome već uveliko razmišlja, a Amerika je u kontaktu i s Rusijom. Film se odmotava na rubu njenog bezbednosnog pojasa.
Čime je Mušaraf, kao pakistanski politički materijal, tako naglo dotrajao? Šef režima u Pakistanu je žrtva kapitulantstva, izraženog kroz paktiranje vlasti s militantima, tvrde generalovi kritičari. Misle na Mušarafov sporazum o prekidu vatre (pre dve godine, u Severnom Vaziristanu), u korist varljivog primirja, praćenog povećanim brojem talibanskih napada na drugoj strani granice, u Avganistanu.
Stručnjaci kažu – "mir je Pakistanu doneo predah, ali mu nije rešio problem". Al Kaida i talibani iskoristili su primirje bolje nego Mušaraf, proširivši organizaciju još i pakistanskim grupama. Dezintegrisana u rastresit poredak (2002), mreža od bezbroj ćelija izrasla je u "produžetak Al Kaide" za Pakistan.
Prikupljeni obaveštajni materijal motiviše zebnju SAD da će politički profit atentata naplatiti Al Kaida i Bin Laden. Posle ubistva Benazir Buto ratni prioriteti žilavog neprijatelja mogli bi biti drugačiji. Moglo bi se dogoditi da Al Kaida, podredi avganistansko bojište važnosti Pakistana. On je, sa 160 miliona stanovnika druga po mnogoljudnosti muslimanska država, i prava nagrada, ukoliko se produbi košmar unutrašnjih prilika.
Da li su Pakistan, a s njim i Evropa i svet zaista na rubu takvih iskušenja? Da bi se odgovorilo na pitanje, potrebno je da prvo prođe intermeco "demokratskih izbora" šefa države, produžen do 18. februara. Mora se videti da li će se povređenost opozicionog političkog segmenta ubistvom Benazir Buto, nadograđivati još i novim protestima i sukobima. Pakistanski ekstremisti su manjina, da bi sami promenili balans. Tek masovno nezadovoljstvo je ozon Al Kaide.
[objavljeno: ]
.jpg)
