Izvor: B92, 01.Sep.2019, 16:51 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Han Sung-Ok: Da li je Južna Koreja izneverila ovog severnokorejskog prebega?
Usamljena smrt Han Sung-ok i njenog sina, verovatno od gladi, verovatno je Južnu Koreju naterala da se zapita da li je pravilno postupila u ovom slučaju
Han Sung-Ok (42) je delovala odlučno da probere skoro sve zelene salate na pijačnoj tezgi. Okrenula je svaki list i proučila ga dok se njen šestogodišnji sin verao po obližnjoj ogradi.
Prodavačica povrća u južnom predgrađu Seula iznervirano ju je posmatrala. Bila je to jedna izbirljiva mušterija a nije čak >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << ni kupila mnogo povrća - samo jedan ili dva artikla za onoliko malo koliko je mogla da plati. Ovom prilikom bila je to zelena salata za 500 vona (oko 0,40 dolara).
Izgovorivši svega nekoliko reči, Han je predala novac i otišla sa sinom.
Samo nekoliko nedelja kasnije, oboje su bili mrtvi.
Pobegavši od nestašice hrane u rodnoj Severnoj Koreji i sanjajući o novom životu, smatra se da su Han i njen sin umrli od gladi u jednom od najbogatijih gradova u Aziji. Njihova tela ležala su neotkrivena dva meseca sve dok neko nije došao da očita vodomer i primetio grozan miris.
Jedna od poslednjih ljudi koja ju je videla živu bila je prodavačica povrća na ulici ispred stambenog bloka. Videla ju je u proleće - otprilike u isto vreme kad policija kaže da je Han podigla sa bankovnog računa poslednjih 3.858 vona (3,20 dolara).
"Kad se toga setim, prođe me jeza", rekla je ona. "Isprva sam je mrzela zato što je tako izbirljiva, ali sad kad bolje razmislim, strašno je žalim."
"Da je samo lepo tražila, dala bih joj malo zelene salate."
Ona je jedna od mnogih naših sagovornika koji često izgovaraju rečenice koje počinju sa "da je samo". Da su samo vlasti primetile njenu maku. Da je samo vlada učinila više da pomogne prebezima. Da je samo zatražila pomoć.
Njihove jezive smrti izazvale su zgražavanje, bes i veliku količinu preispitivanja.
Putovanje Han do slobode kao prebega iz Severne Koreje trebalo je da je učini izuzetnom, ali u ovom gradu od 10 miliona ljudi, činilo se da je ona ostala potpuno nevidljiva. Poznavalo ju je vrlo malo ljudi. Oni koji jesu, kažu da je govorila vrlo malo i da je hodala okolo maltene se krijući pod kapom i izbegavajući svaki kontakt očima.
Ali ovaj grad sada zna za nju.
Njena fotografija postavljena je među cveće i poklone u priručnom svetilištu u Gvanghvamunu u centru Seula. Desetine ožalošćenih izvikuju njeno ime preko razglasa, mada ju je malo njih lično poznavalo.
"Prosto nema nikakvog smisla posle tolikih nedaća i izazova stići u Južnu Koreju samo da bi se tu umrlo od gladi. Srce mi se slama", rekla nam je jedan prebeg koji ju je oplakivao pred svetilištem. "Kad sam prvi put čula vest, bila je suviše apsurdna da u nju poverujete."
"Ovo ne sme da se desi u Južnoj Koreji. Zašto niko nije znao za to dok nisu umrli?"
Ali čini se da je jedan od razloga zašto niko nije znao zato što je Han želela da ostane skrivena.
Bekstvo iz Severne Koreje ume da deluje gotovo nemoguće. Više ljudi pokušalo je ove godine da se popne na Mont Everest nego da pobegne iz ove osiromašene zemlje. Čak i ako uspete da se probijete pored vojnika i straže na granici, prebege čeka putovanje od više hiljada kilometara kroz Kinu. Njihov cilj je da stignu do ambasade Južne Koreje u nekoj trećoj zemlji. Obično na Tajlandu, u Kambodži ili Vijetnamu.
Ali prolazak kroz Kinu predstavlja velik rizik. Ako budu uhvaćeni, šalju ih nazad u Severnu Koreju i čeka ih doživotna teška robija u jednom od ozloglašenih gulaga. Ženski prebezi koji daju novac pokvarenim posrednicima nadajući se da će im ovi pomoći umeju da završe u zarobljeništvu, prodati kao neveste ili seksualne radnice.
U slučaju Han, teško je potvrditi kako je i kada tačno ona napustila Severnu Koreju. Dvoje prebega koji tvrde da su pričali s njom misle da je bila prodata Kinezu kao nevesta i da je sa njim imala sina. Nismo uspeli da potvrdimo ovo svedočanstvo.
Ali u Seul je stigla sama, pre 10 godina, i sasvim sigurno se nije otvorila mnogim drugaricama u svom odeljenju u centru Hanavon.
Svi prebezi moraju da prođu osnovno obrazovanje u trajanju od 12 nedelja u jednom takvom centru, u organizaciji seulskog Ministarstva za ujedinjenje, kako bi se privikli na život u Južnoj Koreji. Hanino odeljenje bilo je jedno od najvećih otkako je proradio centar. Sadržalo je više od 300 ljudi. Oni su svi znali koliko je teško probiti se kroz Kinu.
"Znam da je išla prvo u Kinu. Znam zato što čak i kad bi se smejala i bila vedra, imala je mračnu stranu", rekla je jedna od njenih drugarica iz odeljenja.
"Pitala sam je šta nije u redu, a ona je samo odmahnula rukom."
"Ja sam jedna od onih što ne insistiraju na privatnim stvarima, pa sam joj samo rekla: 'Ne znam šta je u pitanju, ali ako izađeš napolje, dok god radiš vredno, možeš da živiš dobar život. Južna Koreja je mesto na kom dobiješ ono za šta radiš. Mlada si i lepa si, nećeš imati težak život. Šta god da uradiš, nemoj da te bude sramota i živi visoko izdignute glave."
Činilo se da se Han ispočetka snašla u tom novom životu. Vlasti pomognu prebezima da pronađu subvencionisane stanove i ona je sa šest drugarica iz odeljenja bila smeštena u isti kraj, Gvanak-gu.
"Bila je jako lepa i ženstvena", rekla je njena drugarica iz odeljenja. "Mislim da je druga osoba iz naše klase posle mene koja je dobila posao. Ispočetka je kratko radila u kafeteriji na Univerzitetu u Seulu. Čak je i tamo, čula sam, ostavila dobar utisak. Ono čega se sećamo jeste da je bila pametna, ženstvena i mislili smo da je neko ko će umeti da se stara o sebi."
"Nismo očekivali da se ovo desi."
Teško je otkriti kako je, posle dobrog početka, Han završila bez igde ičega. Bila je jako povučena.
Dvoje prebega iz njenog stambenog kompleksa reklo nam je da misle da je ubedila svog kineskog muža da se presele u Južnu Koreju. Kao porodica su se preselili na jug u Tongjeong, gde on je on radio u brodogradilištu. Imala je drugog sina koji je rođen sa poteškoćama u učenju.
Smatra se da se na kraju njen muž vratio u Kinu bez nje, povevši starijeg sina sa sobom. Ona je ostala sama, bez posla, da se stara o detetu sa smetnjama u razvoju.
Njene komšije kažu da joj je strašno nedostajao stariji sin.
Vratila se tamo gde je započeo njen život u Južnoj Koreji - u subvencionisane stambene blokove u Gvanak-guu u Seulu. Zatražila je pomoć u mesnoj zajednici u oktobru prošle godine i dobijala 100.000 vona (94 dolara) svakog meseca za dečji dodatak.
Negde u to vreme čini se da su Han i njen sin propali kroz rupu u sistemu socijalne pomoći.
Mogla je da traži mnogo više od univerzalnog dečjeg dodatka. Samohranom roditelju svakog meseca sleduje šest do sedam puta veća suma od te. Ali za to bi joj bilo potrebno rešenje o razvodu, a koliko smo shvatili ona ga nije imala.
Osoblje iz mesne zajednice reklo je da su u aprilu posetili njen stan radi godišnje provere socijalnih primanja, ali ona nije bila kod kuće. Nisu znali za stanje njenog sina. Duže vreme nije plaćala stanarinu za svoj subvencionisani stan niti režiju. U nekim drugim zemljama to bi bili sigurni znaci uzbune kod socijalne službe. Čini se da se to u Južnoj Koreji nije desilo.
Ona takođe nije imala pravo na pomoć kao prebeg iz Severne Koreje zato što je njen period zaštite od pet godina istekao.
Kad se okupila u svetilištu u Gvanghvamunu, ispred Hanine nasmejane slike, zajednica prebega je nastavila debatu.
"To je čist apsurd, koliko je ironično da Severnokorejka pobegne od gladi i dođe u Južnu Koreju da bi tu umrla od gladi!"
"Šta je južnokorejska vlada uradila? Ovo je smrt nastala usled napuštanja."
"Ovo je smrt nastala usled ravnodušnosti."
"Gde je sistem, gde je policija?"
Međutim, njena bivša drugarica iz odeljenja kaže da ovo nije kako ona želi da njena prijateljica bude zapamćena.
"Ne želim da izazivam rapsravu, upirući prstom ko je kriv. Treba samo da se okupimo kao jedan i zakunemo se da nećemo dozvoliti da se ovo ponovi. Srce me boli zbog toga kako je sve ovo ispalo, kako ljudi ovo iskorišćavaju za svoje razne ciljeve."
Kakve lekcije mogu da se izvuku?
Poslednji izveštaji koje smo primili o Han od komšija govore da je bila rasejana i nervozna. Ni nalik onoj vedroj ženi koja je pre 10 godina stigla u centar Hanavon.
Ni u jednom trenutku Han nije zatražila pomoć. Ali da li je pomoć trebalo sama da stigne do nje?
Nega mentalnog zdravlja izbeglica iz Severne Koreje jedna je od oblasti koja bi mogla da doživi poboljšanje, prema tvrdnjama prebega i psihijatara. Većina prebega je pretrpela brojna kršenja ljudskih prava i traume, od ekstremne gladi, seksualnog napada, svedočenja javnim pogubljenjima, do straha od trgovaca robljem u Kini.
Stopa psiholoških trauma viša je kod onih koji su proputovali Kinu, prema studiji korejske Nacionalne komisije za ljudska prava.
Doktor Jun Jin-Jong iz Nacionalnog centra za mentalno zdravlje rekao je da je uobičajeno za prebege da pate od anksioznosti, depresije i post-traumatskog stresnog poremećaja. Ali zbog toga što je stigma u vezi sa mentalnim zdravljem tolika na Severu, mnogi nisu svesni da imaju problem ili da im je pomoć dostupna.
Svako ko pati od mentalne bolesti u Severnoj Koreji šalje se u bolnicu u planinama zvanu Broj 49. Većina se nikad ne vrati odatle. Verovatno je razumljivo što Severnokorejci ne znaju da im je psihijatrijska pomoć dostupna.
"Potrebne su nam službe koje su prijateljski nastrojene prema prebezima i da usmeravamo prebege ka pronalaženju tih službi", rekao je doktor Jun.
"Prebezi imaju nižu stopu pristupačnosti u vezi sa problemima sa mentalnim zdravljem od Južnokorejaca zato što gaje predrasude prema mentalnom zdravlju. Znači, treba da nastavimo da oglašavamo podršku u vezi sa mentalnim zdravljem za prebege kako bi oni mogli da dobiju pomoć."
Prema anketi o smeštanju izbeglica iz Severne Koreje u Južnoj Koreji, oko 15 odsto njih priznaje da ima suicidalne misli. To je oko 10 odsto više od južnokorejskog proseka. Većina kaže da su ekonomske nedaće glavni razlog zašto osećaju da ne mogu da se nose sa životom.
Takođe, u Severnoj Koreji postoji veći osećaj zajedništva. Rečeno nam da je severno od granice, Hanu i njenom sinu ne bi bilo dopušteno da se izoluju u njihovom sta
Džozef Park, koji je takođe izbegao iz Severne Koreje pre 15 godina, odlučio je da vodi kafeterije u Seulu koje će negovati zajednicu prebega. On veruje da šokantne smrti Han i njenog sina nisu izazvali nedostatak vladine politike, već da za njih mogu delimično da se okrive određeni aspekti južnokorejske kulture.
"Južna Koreja je društvo u kom možete živeti bez ikakvih odnosa. U Severnoj Koreji su vam potrebni odnosi da biste preživeli", rekao nam je on.
"Mislim da to čini veliku razliku. U Južnoj Koreji možete da preživite a da nemate odnos sa prvim komšijom. Ali u Severnoj Koreji su vam potrebni odnosi sa vašim komšijom, a i sistem vas prisiljava da imate te odnose."
"Na primer, u Severnokorejskim školama, ako neko ne dođe na čas, učitelj šalje sve drugove iz odeljenja do kuće đaka koji se nije pojavio. I tako, prirodno, niko ne sme da izostane. U Severnoj Koreji ne bi bilo moguće da neko nestane na taj način na mesec dana."
Hiljade Severnokorejaca žive izuzetno uspešnim i ispunjenim životima na Jugu. Ali to od njih zahteva da se promene i prilagode načinima života njihovih komšija. Prebezi su izjavili za brojne studije da su prisiljeni da se osećaju drugačije i da se suočavaju sa diskriminacijom.
Rezultati obdukcije Han i njenog sina očekuju se uskoro, ali južnokorejsko Ministarstvo za ujedinjenje već istražuje slučaj Han u nadi da će iz njega moći da se izvuku neke lekcije.
Ono što je očigledno je da se oni sa Severa i Juga često osećaju razdvojeno - čak i kada žive u istom gradu.
Možda bi Hanina priča mogla da natera na razmišljanje sve građane Seula.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Izvor: BBC News na srpskom
.jpg)
