Izvor: medio.rs, 28.Dec.2015, 02:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
HRABRA DUSANKA Doktorica iz Beograda u ratu spasavala i Srbe i muslimane
Dušanka Vujasić rođena je 1956. godine u Beogradu, gdje je završila Stomatološki fakultet. Nakon studija zaljubila se i udala za Zvonka, sa kojim 1983. odlazi u Goražde
- Zvonko je dobio posao u jednoj građevinskoj firmi u Goraždu i ona je krenula sa njim. U januaru 1984. godine zaposlila se u lokalnoj bolnici. Ubrzo su dobili i sina Slobodana. Stalno smo se posećivali, a nije prošao ni dan da me ne pozove... - počinje priču Ljubica Dimić, Dušankina majka.
>> Pročitaj celu vest na sajtu medio.rs <<
Doktorica Dušica, kako su je zvali roditelji, u Goraždu je bila cenjena, imala je puno prijatelja. I srba i muslimana.
- Ona se sa tim narodom tamo saživela. Bila je poštovana doktorica, i nikada nije pravila razliku između toga ko je Srbin a ko musliman. Pa i kako bi, živela je tamo dane sa njima, radila, delila i tugu i radost. I dan-danas kada mi odemo, prihvataju nas njene kolege, prijatelji, poznanici - priča Ljubica.
Dušica je pre smrti poslednji put u Beogradu bila kada joj je otac Drago doživio moždani udar 1992. godine.
- Dušici dva dana nisam smela da javim. Znala sam da će se ona odmah uputiti ka Beogradu, a već tada je bilo opasno. Zove me jedne večeri i kaže: „Majko, ja sam nešto osećala, šta kriješ od mene?”. Skupim snage i samo kažem: „Ćaka (tako je ona zvala oca) ti je u bolnici, i sledeće što sam čula bilo je samo vrištanje. Napokon se smirila i rekla da će spakovati kofere, da će doći i da će u Beogradu ostaviti Slobodana, koji je tada imao sedam godina. Posle četiri dana rekla je da ona i muž idu u Goražde da čuvaju ono što su stekli - priseća se majka.
Kako je opsada Goražda počela 4. maja 1992, sve ređe su se i čuli. Dušica je sve vreme radila, lečila i zbrinjavala ranjene sugrađane, i srbe i muslimane.
- Poslednji put sam je video kad je bila kod mene u bolnici i posle toga kad god bih je čuo nešto bi mi se steglo u grlu. Kontakt smo imali preko radio-amatera. Ja sa njom nisam imao snage da razgovaram. Pozovu oni i pustim Ljubicu da priča, a ja samo slušam. Da nisam bio u bolnici, ne bi ona meni otišla - sa tugom u glasu dodaje otac Drago Dimić (79).
Majka pokazuje sliku Dušanke, zeta i unuka
„Tata, mama, noćima sanjam košmare. Pitam se da li ću vas ikad videti? Moj Boba mora da je sada već veliki. Kažite mu da čuvam igračke, uđem u sobu i igram se sama. Prodajte kola, prodajte moju bundu, da imate šta da jedete, a kad ovo prođe sve ćemo kupiti opet” - majka Ljubica u dahu izgovara dio iz Dušankinog pisma.
Doktorica Dušanka Vujasić poginula je u 37. godini života na radnom mestu. Stradala je od gelera granate koji su je pogodili u glavu i u levu nogu, a sahranjena je na srpskom delu groblja u Goraždu.
- Vest o njenoj smrti mi je donio brat Toma dan nakon što je sahranjena. Urlikao sam, cela zgrada me je čula. Ona je tog dana u 8.30 otišla na posao. Pitali su je zašto je došla kad je 12 granata ispaljeno na grad, a ona im je odgovorila da se sve smiruje. Trinaesta granata je bačena na bolnicu i ona je, kao i neke njene kolege, izgubila život. Jednom prilikom je izjavila da se „nada da će preživeti da bi došla u Beograd da kaže istinu šta se tamo dešavalo”, pa se brzo ispravila „da želi da kaže istinu svojim roditeljima”. Mislim da ju je ta rečenica ubila - tiho izgovara Drago.
Porodica i nakon 22 godine osjeća prazninu i žal za Dušicom.
- Nikada ne plačem kad odemo na grob kod Dušice. Često idemo, obrišemo, počistimo grob. Znamo da joj pomoći ne možemo, a najžalije nam je unuka, ostao je sam. Čuvali smo ga kako smo najbolje znali. On je sada fizioterapeut, sretno oženjen i očekuje kćerkicu. Zet Zvonko se poslije rata vratio u Zagreb - kaže majka Ljubica.
- Od ljudi iz Goražda dobio sam kasete na kojima je snimak sahrane kao i snimak iz bolnice nekoliko minuta nakon granatiranja. Često gledam te snimke, noću pre nego da zaspim. Gledam moju Dušicu kako leži u lokvi krvi u ordinaciji, i tačno znam kad je izdahnula. Vidi se na snimku kada je poslednji put progutala pljuvačku. Preteško je, ali srce to osjeća. Na kćerkin grob prvi put sam otišao četiri godine posle njene smrti - govori kroz suze Dušicin otac.
.jpg)
