Izvor: Politika, 09.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
HAJDUČKI I KAUBOJSKI
Uopšte, Milošević se sukobio s Amerikom jer je bio neka vrsta političkog kauboja, isto kao i američki lideri, samo što nije dolazio sa "divljeg Zapada", već sa "divljeg Istoka"
O tome da su Srbi hajdučki narod ne govori samo naša bliska i nešto dalja prošlost, već i savremeni trenutak, gde su još uvek aktuelne priče o hajducima i jatacima. To je najbolje vidljivo iz najnovijih zbivanja s Haškim tribunalom. Zli jezici će reći da nam upravo naš "hajdučki" mentalitet >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << smeta da izgradimo stabilnu, konstitucionalnu demokratiju, i neće biti daleko od istine. No, takve konstatacije samo idu naruku malodušnosti i tezama da demokratija Srbima nije u krvi, da su "skloni" ruganju institucijama.
Ipak, ostaje dilema da li u poslednjim "haškim" zbivanjima treba videti samo porođajne muke demokratije, koje nisu karakteristične samo za Srbe, već i za bilo koji drugi narod. Najbolji primer za to je razvoj demokratije u trenutno najuticajnijoj "demokratskoj" globalnoj sili – Sjedinjenim Državama.
Još u prošlome veku veliki francuski sociolog i političar Aleksis de Tokvil, na svojim proputovanjima kroz Ameriku, ustvrdio je da tamo, ruku podruku, stupaju dva duha – "duh demokratije" i "duh pustolovstva". Opisujući američke pionire koji su osvajali nepoznate prerije, Tokvil je konstatovao da su oni divlji i sirovi, ali da upravo ta njihova "sirovost" pogoduje razvijanju demokratskog duha. Njegova osnovna teza je bila da je demokratski duh lakše razviti u "sirovim" sredinama, nego u sterilnim društvima sa izgrađenom aristokratijom. Amerika će se od njegovog vremena mnogo promeniti, stabilizujući svoju demokratiju, suzbijajući "duh pustolovstva", ali će do današnjih dana zadržati dve svoje bitne konstante – antiaristokratsko usmerenje i izvesnu "sirovost" mentaliteta. Time je ona sasvim daleko u odnosu na ono što se naziva "starom Evropom", koja se još uvek seća svog aristokratskog nasleđa. Po tome je Americi, paradoksalno, bliska i "hajdučka" Srbija, u kojoj će takođe biti primetan jedan vid kontrakulturnog otpora usiljenoj evropeizaciji i rigidnom "kultivisanju".
Naime, iako se u nizu površnih interpretacija Amerika i Srbija obično smatraju za potpuno različite mentalitete i za političke antipode, moramo konstatovati da stvari ne stoje baš tako jednostavno. Ne prenebregavajući činjenicu da su američki i srpski interesi u poslednje vreme često bili suprotstavljeni, smatramo da su svi sukobi, kao i sva savezništva između Amerike i Srbije, upravo bili ponukani sličnostima mentalitetskog sklopa. Metaforično govoreći, reč je o "bliskim susretima" između kauboja sa Zapada i kauboja sa Istoka, koji će, doduše, biti u nekim stvarima različiti, ali kojima je zajednička upravo "kaubojština". U čemu se ona ogleda i kod jednih i kod drugih?
Krenimo redom. Istoriju i jednih i drugih će, kao kod malo koje nacije, obeležiti niz buntovnika, ili "hajduka", kako bi rekli Srbi, i "kauboja", kako bi rekli Amerikanci. Dok su evropske "klasične" nacije svoj kulturni obrazac formirale uz pomoć filozofa, umetnika, prosvećenih državnika ili kulturne elite uopšte, kod Amerikanaca i Srba su na nacionalni folklor nesumnjivo uticali buntovnici čiji će lik i delo postati simbol nacionalnog identiteta. U Americi će za nacionalne heroje biti proglašen niz pionira koji su krotili nepoznata prostranstva – od Džeremaje Džonsa, preko Džesija Džemsa i Vajata Erpa, sve do Bilija Kida, Buč Kasidija ili "divljeg" Bila Hikoka. Njima će američka kultura posvetiti mnogo više knjiga i filmova nego svojoj "državotvornoj" eliti na čelu sa Džefersonom, Hamiltonom, Vašingtonom ili Linkolnom. Na drugoj strani, i kod Srba će za nacionalne heroje biti proglašavani hajduci, poput harambaše Stojana Jankovića, hajduk-Veljka, hajduk-Stanka, harambaše Stanoja Glavaša, sve do Čaruge, Arkana ili ovih najnovijih "haških heroja". To će, takođe, nešto govoriti o ustrojstvu srpske kulture, koja će biti jednako "kaubojska" poput američke. Gledajući sekvence jednog od filmova Majkla Mura, gde on sarkastično prikazuje "kult oružja" koji neguju Amerikanci, ne možemo da ne podvučemo analogiju s našim mentalitetom i činjenicom da svaki drugi domaćin npr. u Šumadiji ima karabin kojim se svojski ponosi i koji, na sreću, koristi samo da bi ustrelio pokojeg ubogog zeca ili fazana. Stoga nije čudno to što će ove dve, "karabinske nacije", za svoje "heroje dana", koji možda najbolje progovaraju u filmskoj umetnosti, izabrati Džona Vejna, odnosno Velimira Batu Živojinovića (u novije vreme, recimo, Brusa Vilisa i Dragana Bjelogrlića). Ili što su te dve, karabinske nacije, čak i zaratile, iako je jedna mnogo manja i slabija od druge. Ali kada se "hajduci" susretnu s "kaubojima", teško je voditi racionalan dijalog. Uopšte, Milošević se sukobio s Amerikom jer je bio neka vrsta političkog kauboja, isto kao i američki lideri, samo što nije dolazio sa "divljeg Zapada", već sa "divljeg Istoka". Stoga su Amerikanci "revolverašu" Miloševiću slali ljude poput Holbruka, kojem je dodeljena uloga "šerifa" za nestašne Srbe. Sve to bi se moglo posmatrati kao veseli istorijski kaubojac, samo da posledice sudara dva "karabinska mentaliteta" za našu zemlju nisu bile tako tragične.
Na kraju vredi postaviti pitanje, koje je postavio još Slobodan Jovanović: kako se našem "hajdučkom" (dinarskom) mentalitetu može dati demokratska forma. U tom kontekstu može nam biti zanimljiv upravo razvoj demokratije u Americi o kojem je pisao Tokvil, a koji je pokazao da se jedna sirova "karabinska nacija" može uhvatiti u demokratske i liberalno-konstitucionalne okvire. Možda je došlo vreme da hajduci sa Istoka nešto nauče od kauboja sa Zapada. Naravno, idući i sopstvenim putem, jer je svaka analogija, pa i ova ovde iznesena, samo uslovno primenljiva.
Istraživač-saradnik u Institutu društvenih nauka
Neven Cvetićanin
[objavljeno: ]
.jpg)
