Izvor: Politika, 20.Mar.2013, 23:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gradonačelnički rokenrol
Solun – Dokumentarac je „kamerna muzika filma”, za mene lično i neka vrsta poezije koja privlači malu publiku, ali može da bude veoma uticajna – kaže slavni čileanski dokumentarista Patricio Guzman, počasni gost 15. Festivala dugometražnog dokumentarnog filma – Slike 21. veka koji se održava u Solunu.
Ovom politički, ali i umetnički angažovanom filmskom hroničaru festival je priredio svu počast, organizovao retrospektivu od devet izvanrednih dugometražnih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dokumentarnih filmova među kojima je i trodelni „Bitka za Čile”, ali i remek-delo „Nostalgija za svetlošću”, a sve to prati i bogato ilustrovana knjiga o Guzmanovom stvaralaštvu.
Zahvaljujući njegovom prisustvu u Solunu, na panel-diskusijama otvorena su i pitanja demokratije u filmskom stvaralaštvu i reprodukovane istine u dokumentarnom filmu.
– Dokumentarni film nije istinita reprodukcija stvarnosti već je češće reč o interpretaciji reditelja kao proizvođača značenja. Jedna od najlepših stvari koje ljudi imaju danas kada je njihov život pun razdora, jeste beskrajni svet umetnosti – kaže Patricio Guzman, složivši se sa svima onima koji dokumentarno stvaralaštvo smatraju najdemokratskijim i najintimnijim u svetu filma.
Intime, intimnih tretmana teme sa fokusom na čoveka-jedinku, čini se da ima više nego ikada među (čak) 200 odabranih filmova za prikazivanje u programima ovogodišnjeg festivalskog izdanja, na kojem je filmskim kupcima iz celog sveta na Doku-marketu dostupno 520 filmskih dela, među kojima je i znatan broj najnovijih grčkih dokumentaraca.
– Nudimo dišući kolaž savremenog života bogatog emocijama, iskustvima, socijalnim i egzistencijalnim pitanjima, duhovnim ushićenjem i empatijom – kaže slavni festivalski direktor Dimitris Eipides, za „Politiku”.
Otkrivanje i suočavanje sa svakodnevicom u životu pojedinca naročito je vidno u programu „Portreti: Ljudsko putovanje”. A tamo, kao pravi filmski hit – dokumentarac „Jedan korak napred” Dimitrisa Atiridisa!
Razigran i ritmičan, zabavan, sveobuhvatan, uverljiv i ubedljiv portret jedne od najnekonvencionalnijih liderskih ličnosti – Janisa Butarisa (69), aktuelnog gradonačelnika Soluna.
Pred gledaocima je bez zadrške i ulepšavanja „izvrnut” kompletan život jednog od vodećih grčkih proizvođača vina (čuveni je merlo „Kir Janis”), bivšeg alkoholičara, istaknutog člana civilnog društva i počasnog ekološkog aktiviste, sedokosog šarmera sa minđušom na uvu i tetovažama na rukama i prstima.
I to ni manje ni više nego u sred njegove nezavisne kandidature za gradonačelnika tokom opštinskih izbora 2010. godine u Solunu, kada je i ovaj grad uhvaćen u spiralu finansijske krize.
Sa vidljivim i nevidljivim protivnicima Janis Butaris se nosio (pre)otvoreno, (pre)iskreno, bez dlake na jeziku i bez ikakve zadrške ili primenjenih veština svojstvenih političarima, ali njemu ne. Zato je i osvojio i srca i glasove ogromne većine birača.
Čak i oni najkonzervativniji su mu tolerisali izjave tipa: „I lokalna televizija treba da se izdržava od porno-sadržaja, kao i sve druge u Grčkoj”, „Pa šta ako propagiram vijagru i šezdesetogodišnjaci, sedamdesetogodišnjaci imaju svoje osnovne instinkte” ili „Solunski episkop se ponaša kao veći fundamentalista od samih mudžahedina” i slično.
To da Butaris podržava asocijaciju „Anonimni alkoholičari” i kroz lični primer („Zdravo ja sam Janis i ja sam alkoholičar, čist sam 21 godinu.”) pruža podršku onima koji prolaze kroz 12 stepenica odvikavanja, tokom kampanje nisu zamerali čak ni najljući oponenti (neki su sada u zatvoru zbog malverzacija, pljačke, mita i korupcije).
Tetovaže i minđušu jesu. Sve to beleži kamera Dimitrisa Atiridisa, u filmu tokom kojeg je gledaocu vrlo brzo jasno da pred sobom ima osobu sa harizmom prave rokenrol zvezde. Atiridisov „Jedan korak napred” zato i jeste pravi rokenrol film!
Po stilu i ritmu, filmskim rokenrolom mogao bi se nazvati i dugometražni dokumentarac „Zakon ubijanja”, sav u jarkim bojama snimljen u Indoneziji, da suština njegovog sadržaja i značenja nije tako ubitačna.
Publika je u prilici da gleda simpatičnog, nasmejanog i okretnog starca Anvara Konga kako se sprema da po ugledu na obožavani Holivud, snimi film o sebi i svojim kompanjonima, ponosito nazvanim gangsterima.
A onda se gledalac nađe u pravoj klopci i to onog trenutka kada shvati da je Anvar Kongo masovni ubica koji na duši ima više od hiljadu indonežanskih komunista, zadavljenih, zaklanih ili pogubljenih odsecanjem glave mačetom.
On i njegovi prijatelji se slažu da javno ispričaju priču o ubistvima počinjenim najviše tokom 1965. godine kada je vlada Indonezije svrgnuta od strane vojne hunte, ali ne tako što će obezbediti svedočenje za dokumentarni film.
Anvarova želja je da bude poput zvezde omiljenih filmskih žanrova: gangster-filma, mjuzikla i vesterna, baš poput njegovih ljubimaca: Marlona Branda i Al Pačina, Elvisa Prislija i Džona Vejna.
Indonežanski zlikovci kojima je odavno mesto u Hagu, sami pišu scenario, sami igraju i krvnike i žrtve i duhove prošlosti koji se noću javljaju u Anvarovim snovima, proganjajući ga. Jednom rečju film „Zakon ubijanja” je šokantan!
Ovo nije samo portret ratnog zločinca, već i portret indonežanskog društva ogrezlog u korupciju i kriminal, u kojem pripadnici paravojne formacije „Pančansila jut” imaju ravnopravan tretman u političkom životu.
Iz bezbednosnih razloga, zbog političkih uslova u Indoneziji, „Zakon ubijanja” javno potpisuju Džošua Openhajmer i Kristin Cin, dok je treći koreditelj ( kao i drugi saradnici na filmu) potpisan kao Anonimni...
Dubravka Lakić
objavljeno: 20/03/2013
.jpg)
