Izvor: Politika, 27.Avg.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Glas bošnjačke elite
Iz sarajevskih „Dana” prenosimo deo odgovora koje su poznate Sarajlije dale na pitanje: „Da li je Sarajevo bošnjačka prestonica”? Režiser Dino Mustafić je rekao da je Sarajevo „naprosto više nije grad po meri čoveka”. On je kazao da je ubijanje Sarajeva tokom opsade „nastavljeno i u miru, opštom ravnodušnošću, indiferentnošću za manjinska prava, jer su vlasti promenile oblik nacionalizama i sa etničkog prešli na građanski nacionalizam, suptilan, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << perfidan, podmukao”.
Za docenta na Filozofskom fakultetu Asima Mujkića Sarajevo još nije bošnjačka prestonica. Njegov je stav da sva tri nacionalizma od 1990. godine „predano rade na tome da Sarajevo postane bošnjački grad”, jer je svima cilj da u BiH stvore svoje mini-nacionalne države, sa jasno određenom teritorijom, institucijama i glavnim gradovima.
Profesor književnosti na Filozofskom fakultetu dr Enver Kazaz je konstatovao da Sarajevo „jeste postalo predominantno bošnjački grad” i da je, kao takvo, žrtva nacionalističkog modela politike. „I to žrtva sve tri etnoteritorijalne politike – i bošnjačke, i srpske, i hrvatske. Međutim, problem Sarajeva nije samo u tome. On je, što je još užasnije, postao klerikalizovan i deurbanizovan grad, koji, samo dok traje neki od kulturnih festivala, podseti na negdašnjeg sebe”, naglasio je Kazaz i zaključio da je „na građanima Sarajeva odgovornost da grad iz razjarenih ralja primitivne vlasti vrate sebi”.
Utisak pesnika Džemaludina Latića je „da Sarajevo čuva svoj multinacionalni karakter i duh zajedničkog života i otvorenosti”. On je rekao da „politika Sarajeva, kao glavnog grada države BiH, može biti kriva u tolikoj meri što ne iznalazi način” da iseljavanje Srba i Hrvata „ne zaustavlja ne samo u ovom gradu nego i u celoj zemlji. Sarajevo mora ostati glavni grad BiH”.
Član ratnog Predsedništva BiH dr Mirko Pejanović je ocenio da obnavljanje etničke strukture Sarajeva prvenstveno koči nespremnost vlasti da „menja strukturu državne uprave koja je nastala ratom” i državnih preduzeća. Za njega je porazna činjenica da se učešće nebošnjaka u opštinskim, gradskim i kantonalnim organima neprekidno smanjuje. On je zaključio da će Sarajevo „biti dominantno grad Bošnjaka” i, u tom kontekstu, „glavni grad bošnjačkog naroda, ne samo koji živi u BiH nego i šire”.
I Pejanovićeva koleginica iz ratnog Predsedništva BiH, Tatjana Ljujić-Mijatović nije zadovoljna stanjem u Sarajevu: „Ja isto osećam, to moram reći kao osoba koja je bila ovde i u ratu i srpske sam nacionalnosti, da ono što sam uradila, dakle stala na stranu naroda, a ne na stranu zločina, danas i na svojim leđima osećam kao pritisak koji mi se ne sviđa”.
Predsednik Hrvatske seljačke stranke Ilija Šimić je istakao: „Sarajevo postaje jednonacionalno muslimansko-bošnjački grad... Ako Sarajevo ne bude multietnički grad, ako ne bude približno ono što je bilo, onda je teško govoriti i o takvoj BiH”. Sarajevo, po njegovom mišljenju može u demografskom smislu, da bude dominantno bošnjački grad, ali to ne mora da bude kulturološki i javno, što se vidi po imenima javnih prostora, javnih ustanova, ulica...
Bivši načelnik opštine Centar Ljubiša Marković je ocenio da je „Sarajevo prestonica bošnjačke elite”. To je, tvrdi, rezultat delovanja tri nacionalne elite u BiH, u kojem Sarajevo „plaća najveću cenu jer iz njega svakodnevno odlaze umetnici, akademici, profesori, pevači”. Načelnica grada Sarajevo Semira Borovac izlaz iz sadašnjeg stanja vidi u brisanju administrativne linije između ovog grada i Istočnog Sarajeva. To bi, rekla je, učinilo „da Sarajevo opet bude ono što je nekad bilo”.
Boro Marić
[objavljeno: 28/08/2008]
.jpg)
