Izvor: Glas javnosti, 16.Avg.2008, 09:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
GLUVO DOBA - MIROSLAV TOHOLJ
Istinski stvaraoci su mučenici kulturne politike otkad ona u Srbiji postoji kao takva. U dotičnom mutljagu, dabome, lepo se snađu uglavnom hohštapleri i mediokriteti, te nije daleko od istine verovatnoća da je ta vrsta delatnosti zarad njih i uvedena. Da ne bih nabrajao, setite se onoliko primera koliko vam je potrebno.
Vraćajući se nedavno sa književne dangube na Crnogorskom primorju, sedim na tivatskom aerodromu i prelistavam novine. Vri vazduh; u škrinjama se topi sladoled. >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << I čujem kako sa strane mlad i začuđen čovek nekome skreće pažnju: „Gledaj, molim te, ovog“, i izbaci neprimeren pridevak. Hajde, odlučih, da i ja zraknem o čemu se tu radi.
I stvarno, u baštu punu razgolićenog i oznojenog sveta ulazi čovek besprekorno skockan u odelo, teksaške čizme i šešir, sa cvidžama tamnih stakala između sebe i sveta. Zaista. U tom do grla zašniranom tabijazusu, međutim, prepoznajem bivšeg ministra kulture, potonjeg savetnika predsednika Srbije.
Možda se, pomišljam, najednom sit svakojake slave, prerušio kako ga narod ne bi spopadao za autograme, ili, što je manje verovatno, kako ne bi zviždukali nad njegovim impozantnim ministarskim i savetničkim postignućima, kao što su ono veselom Mrki u Guči zviznuli.
Uto, razgledajući tabijazusa skockanog u odelo i uživevši se u pakao ispod tih krpa, telećeg boksa i šešira, rasplaka se jednogodišnje dete u krilu mlađe žene i otvori vrisku solidarnosti ostale klinčadije - na srpskom, ruskom, šiptarskom i, koliko se razumem, maternjem crnogorskom jeziku potpuno razumne kuknjave.
Pažljivim posmatranjem kulturnih prilika u Srbiji od kada ovdašnja politika svake večeri otpočinje carskom i kraljevskom zamenicom „mi“, nije teško zapaziti kako se, sa novim ministrom kulture, na javnoj sceni ubrzano konstituisao novi mediokritetski klan definišući sopstveni „sistem vrednosti“. I kako se, još brže, s personalnom promenom na čelu dotičnog resora družina rasipala u mnoštvo individualnih beznačajnosti. A svaki od tih mediokritetskih klanova isturao je svog „nobelovca“, svog „slikarskog genija“, svog „vrhunskog umetnika“, svog, svog, svog.
Takođe, nije teško umotriti ni posebnu karakternu crtu srpske kulturne mediokriterije, da u nacionalnom izrazu ide ruku pod ruku sa hrvatskim ustaštvom, da u tom pogledu neguje stogodišnje kumstvo, nudeći se za poslugu tuđinskim interesima, ljagajući nedostižne vrednosti sopstvene kulturne tradicije. Tako prikrivenu svest o ovdašnjoj beznačajnosti kompenzuju izvesnom važnošću u drugorazrednim „kulturnim metropolama“ širom bivše Jugoslavije, ali tobože u slavu svete multikulturalnosti.
Docnije slušam na državnom radiju jednosatnu emisiju o koncertu srpske muzike održanom u „Kući Veljković“. Ne znam gde je, ali znam čija je. To je kuća onoga Veljkovića koji je, istina, bio poslanik i ministar u vladama pre Prvog svetskog, a u istom ratu upravnik Beograda pod austrougarskom okupacijom. No, na radiju to ne kažu, nije zgodno; zgodnije je pustiti gdekoju „starogradsku“ kojom su austrijski žandari, inače evropejci, tešili sestre i neveste budućih solunaca i „Karađorđevih zvezda“. Ipak, čestitijoj i kulturnijoj Srbiji pun je šlic i takvih kuća i takvih koncerata „srpske muzike“, ali i takove „kulturne politike“, kuplunga svake vlasti na nedostojnom putu.
A sad zbogom. Do nekog novog Gašonje, Leke, Vidojke i ostalih, kako li se već zovu. Onih što i na plažu odlaze pod gunjcem i rasplakuju tuđu decu.
.jpg)
