Izvor: Blic, 01.Jul.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Finalna analiza
Zašto naši ne umeju igrati finala?
Ima nekoliko mogućih odgovora na to, uostalom, ne prečesto pitanje. Oni koji često igraju finalne utakmice - misli se na međunarodnu konkurenciju, razume se - navikli su na posebno stanje duha, kod nas uvek raskoljeno u dve mogućnosti: ili premoć kolektivne igre, ili, češće, pojedinačno podvižništvo. Valja reći da je i prva opcija skoro uvek primer junaštva; nije, naime, uobičajeno da se ego potiskuje u ime kolektiviteta na Balkanu. „Ego, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << veruj mi, je tvoj neprijatelj jedini", lepo kaže Koja na poslednjem albumu Discipline Kičme, remeku-delu, uzgred.
I uopšte, svako finalno suočavanje sa protivnikom, kod nas je suočavanje sa samim sobom i svojim strahovima, preterivanjima, predrasudama, glupostima, neznanjem, odsustvom vere u sopstvene sposobnosti. Otud ona uobičajena fraza o tome kako „valja najpre pobediti sebe" uglavnom nije tek floskula: gotovo uvek poraz predstavlja posledicu izgubljene bitke protiv vlastite prirode.
Tako je nekako bilo i u finalnoj utakmici protiv, odmah valja reći, boljeg protivnika, Holandije. Nešto od toga moglo se videti već u utakmici sa Belgijom, u sferi latencije, doduše.
Praktično, stvar je svodljiva na samo jedno: potez viška, to negativno ispoljavanje ega kojeg je super-ego napustio i više ga ne kontroliše, ako je verovati frojdovcima. Potez viška, to je trenutni gubitak svesti o kolektivitetu, i posledica je suštine fudbalske igre: jedanaest radikalnih individua čini tim. Boriti se samim sobom, i još dvadesetjednim sebi sličnim, u cilju pobede nad polovinom te ukupne brojke ljudi u gaćama na terenu, to je, eto, ta disciplina duha i tela. Naši mladići u Holandiji nisu mogli postati prvaci Evrope zato što oba protivnika nisu bila spremna na poraz. Oba protivnika? Da, ni Holandija, ni paraleleni kolektivni individualizam - ovo nije oksimoron - nisu bili spremni da se klone pred naletima čistog ega. Znači li ovo da su naši igrači bili sebični? Ne; znači da nisu bili u stanju sagledati ozbiljnost sebe samih, niti uvideti komparativne prednosti protivnika. A te su bile brojne: individualni kvalitet, napadačka taktika, zatvaranje prostora. Holanđani su nastudirali našu igru, a ako ima Đukićevih grešaka onda one počivaju u potrebi da ostane dosledan svojoj igri, umesto spremnosti na iznenađenje. Jedan napadač sasvim napred lako se odseca, i tog časa počinje skraćivanje terena na sedamdesetak metara u kojima pritisak odbrane po celom terenu postaje sam sebi svrha: jedno vreme moguće je braniti se, ali posle prvog primljenog gola sistem se, kao svaka zatvorena forma, urušava u samog sebe.
Znati igrati finalnu utakmicu ne znači ni jednu od dve najčešće mogućnosti srpskog fudbala - zatvaranje i čekanje produžetaka ili penala, kao ni dosledno igranje baš onog istog što se igralo do tada. Veličina tima je u sposobnosti stalne transformacije. U današnjem fudbalu, uostalom, postoji samo jedno pitanje svih pitanja: kako najefikasnije preći iz jedne faze igre u drugu, kako se u napadu osigurati od kontranapada ili kako iz odbrane najkraćim putem stići pred tuđi gol. Odgovori su razni, ali samo je jedan tačan: oni koji podignu pehar ga znaju. Oni koji, ozbiljnih lica, stoje na travi sa srebrnim medaljama na grudima, takođe ga znaju: to je upravo suprotno od onog što su sami pokušavali.
Sposobnosti anticipacije toka utakmice, drugim rečima, predstavlja vrhunsku veštinu. Očigledno, više nije dovoljno samo nastudirati principe protivnikove igre, nego i preuzeti vodeću ulogu u utakmici, čak i kada se igra defanzivno. To je, uostalom, ono što čini suštinu umetnosti italijanskog fudbala, voleli ga mi ili ne. Tamo se uvek zna ko je poveo radnju i u kom smeru, tamo su igračke veličine Faketi, Barezi, Maldini, Bili Kostakurta. Tamo Gatuzo ima svoj smisao.
Naši dečaci i naš mladi selektor žrtvovali su svoje znanje na oltar ega i preterane opreznosti. Sistem koji ne može da kontroliše ego, jednako kao i sistem koji nije spreman na stalnu menu, osuđen je na stagnaciju ili propast. Nije, razume se, propast izgubiti finale od boljeg tima. Ali je, nažalost, način na koji je to učinjeno oblik propasti: rezultat, na kraju, nije bio jedan-nula, nego četiri-jedan. Kao i u onom pretprošlom finalu, protiv Điraldinovih Italijana, raspad je počeo istog časa kada je primljen prvi gol. Đukićevi tim imao je jedan planirani poraz, a potpisnik je žalio zbog tog nepotrebnog eksperimenta: trebalo je igrati sa Englezima, najjačim protivnikom izuzev Holandije, u pravom sastavu, trebalo je da golman oseti šta to znači izvaditi loptu iz svog gola, trebalo je, na kraju, ako se već hoće eksperiment, igrati sa dva špica i na taj način obaviti javni trening za mogućnost jurnjave za rezultatom. Revijalni tim koji je igrao taj meč nije učinio ništa. Nije čak ni preterano satrt. A to što su Englezi po ko zna koji put sebe i druge uverili da je džentlmenstvo mit, baš kao što je to i balkanski primitivizam, nije od značaja.
Biti drugi u fudbalskoj Evropi za mlade, drugi put u četiri godine, nije ni sramotna, ni rđava stvar. Biti drugi, bilo kad i bilo gde, samo znači da se nije spremno na velika dela. Srpski fudbal, razvidno je, jeste igra na poene, ne na nokaut. Ništa strašno.
Ali i ništa naročito.
