Izvor: Blic, 08.Jun.2009, 06:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Farbanje crnih ovaca
Dragoljub Žarković
Protekle nedelje toliko se govorilo o korupciji da nije nezamislivo narodno očekivanje da hiljade ljudi u zemlji nije polazilo na počinak bez provere da li su im kraj izlaznih vrata spakovani ćebe i četkica za zube.
Prvo je Boris Tadić korupcionašku pošast pripisao, izvorno, političkim partijama, a onda je ministar policije Ivica Dačić najavio, koliko za tu noć, neka ozbiljna hapšenja... pa se na kraju stvar razvodnila. Tadić je rekao da korupcije >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ima i u medijima, a Dačić je rekao da nije baš najbolje shvaćen, kao i predsednik opštine Inđija koji je u jednom dnevnom listu najavio sopstveno hapšenje, a sutradan demantovao to pisanje s obrazloženjem da je novinar bukvalno shvatio njegov hipotetički iskaz.
Poslednjih devet godina najnovije srpske političke istorije obeleženo je, ritualno, povikom protiv korupcije, a rezultati nisu impresivni. Naprotiv. Teorijski gledano ta borba će imati izgleda na uspeh onog trenutka kada se društvena elita ponovo preračuna. Ona je, elita, najveći korisnik i gubitnik od korupcije. Korist je, naravno, u novcu, a gubitak je na ugledu.
Otuda razumem Borisa Tadića koji već dva programska govora posvećuje korupciji. Verovatno je izmerio da srozavanje ugleda preti njegovim političkim ambicijama i ambicijama njegove stranke. Ali, s druge strane, govori bez rezultata samo produbljuju sliku o pandemiji korupcije, a ova se posle multiplikuje do neshvatljivih razmera i korupcionaštvo uspostavlja gotovo kao kulturni model.
Japanska istorija beleži primer izvesnog Ošija Hehačirija, policijskog inspektora iz Osake koji je u 37. godini života umoran od neuspešne borbe protiv korupcije započeo ustanak i to tako što je prvo spalio svoju kuću. Ustanak je propao, a Oši je sebi prerezao grlo.
Posthumno je okrivljen za kritikovanje vlade, a već balsamovano telo izloženo je javnom raspeću. Ostao je, međutim, junak u narodu.
Pre neki dan Vladimir Todorić, urednik „Pravne revije”, u jednom autorskom tekstu o korupciji upitao je i sebe i javnost da li se bilo ko seća Gorana Miloševića?
To je onaj čovek koji je razotkrio mahinacije na naplatnim rampama, a zauzvrat dobio je otkaz u „Putevima Srbije”. Nadam se da taj čovek nije spalio svoju kuću, presekao sebi grlo, pouzdano znamo da nije podigao ustanak, ali, zbilja, šta je s tim čovekom čijim je svedočenjem otvoren dosije o „drumskoj mafiji”?
Ne mogu se nekako oteti utisku da je on obeležen kao neka domaća vrsta crne ovce, one koja kvari zamišljeni sklad i remeti mir unutar uspostavljenih društvenih odnosa.
