Izvor: Politika, 16.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Evropsko harmonizovanje različitog
Svest o pluralnosti iskazuje se u moći modela integrisanja različitog i nadvladanja težnji ka podvajanju i odvajanju kojim se i sprečavaju eventualni budući konflikti
Svest o svojoj posebnosti, i razlikovanju od drugih, bitan je činilac očuvanja etničke i nacionalne posebnosti. Međutim, ta pretpostavljena posebnost ne može se neumereno potencirati bez negativnih posledica. Za razliku od težnji da se svoj identitet sagleda kao komplementaran drugim identitetima, isticanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << svog identiteta da bi se on suprotstavio drugom je uzrok konflikata. Tako se i prenaglašavanje nacionalnog u težnji za samopotvrđivanjem iskazuje, između ostalog, i kao reaktivan čin nakon perioda potiskivanja i odricanja od svog identiteta.
Proces koegzistencije pripadnika dveju etničkih zajednica praćen je stvaranjem dvojnog identiteta, kao što dominacija jedne komponente ima za posledicu potiskivanje, pretapanje i nestajanje druge. U tom smislu se kompleksnost identiteta iskazuje i u raspolućenosti nastaloj zbog toga što su se izvesni njegovi aspekti u određenom trenutku smatrali međusobno nespojivim. Imajući, dakle, u vidu ovakav pluralni koncept identiteta mogu se jasnije sagledati posledice nastale zbog neuvažavanja principa njegove komplementarnosti i otvorenosti prema drugom.
Strah od utapanja
Proces prihvatanja identiteta višeg stepena opštosti otežavaju momenti u odnosu prema sopstvenom identitetu čija se posebnost ističe i preuveličava. Budući da se realnost sopstvenog identiteta ispoljava u odnosu prema drugome, stepen otvorenosti prema drugome zavistan je od ukorenjenosti u svom identitetu. Nedovoljno utemeljeni u svom nacionalnom i kulturnom identitetu osećaju se nesigurnim i ugroženim u dodiru sa drugima. Zavisnost od drugih, mogućnost utapanja u druge i poništavanja svog bića, iskazuje se strahom od gubljenja svog identiteta koji izražava uznemirenje i podstiče agresiju.
U nesigurnom vremenu obeleženom isključivošću i prisilom, kada se od članova kolektiva traži unifikacija i podređivanje jednoj ideji, smanjuje se tolerancija prema drugima. Što je osećanje identiteta pliće i uže, to je i netolerantnost prema drugome veća. Zato zajednice i pojedinci nedovoljno utemeljenog i poremećenog identiteta teško uspostavljaju i održavaju stvarnu i suštinsku komunikaciju sa drugima. Bojazan kolektiva da ne izgubi sebe, da ne bude kao etnička građa pretopljen u drugi nacionalni entitet, pojačava isticanje lokalnih određenja, sa nižeg nivoa opštosti. Etnocentrizam se pojačava u zavisnosti od straha od globalnih procesa, a taj strah je posebno izražen u malim nacijama. Međutim, i pripadanje zajedničkoj strukturi na višem stepenu opštosti, ne znači da su otklonjene mogućnosti rivalstva i sukobljavanja između pojedinih članova na nižem stepenu.
Budući da različitost može biti kako povod usaglašavanju i harmonizovanju, tako i razlog međusobnog sukobljavanja i razgraničava, pluralnost se ispoljava kao komplementarnost ili konfliktnost. U ravni pluralnog identitet, posebno se čini važnim ono drugo, potencijalno što će biti, ili što može biti. Umesto odgovora na pitanje odakle se dolazi znatno je važnije odgovoriti na pitanje kuda se ide. Sa stanovišta parcijalnog određenja, zajednica nije samo ono što ona ističe, već i nešto znatno šire.
Različite kulture Balkanskog prostora konstituišu realnost kulturne različitosti. Predstavljen kao izvorište opasnosti evropskoj civilizaciji, Balkan je često bio žrtva pretenzija velikih sila za dominacijom nad ovim prostorom. Uzroci sukoba na Balkanu potiču delom i od sukobljenih interesa velikih sila, i njihove težnje da sačuvaju svoju prevlast u ovom delu sveta. U tom smislu se i važnom pitanju identiteta nacija i nacionalnih manjina koje žive na ovom prostoru kao delu Evrope može pristupiti na način koji podrazumeva komplementarnost u demokratski tolerantnom multietničkom društvu.
Osnov novog identiteta
Objedinjavanje različitog i usklađivanje suprotnog iskazuje se na višem planu opštosti kao ujedinjenje. U projektu nove Evrope, jedinstvo nacija u njihovoj različitosti ocrtava širu osnovu kolektivnog identiteta, otvorenog i prema onom višem stepenu opštosti. U postmodernom dobu svako predmoderno rešenje otežava situaciju i zatvara perspektivu. Integracija delova pruža suštinski uvid u njihovu međusobnu povezanost i komplementarnost. Shvaćeni kao delovi jedne šire realnosti, oni i postoje u koegzistenciji različitog, jedni pored drugih, objedinjeni na putu ujedinjenja u multikulturnoj civilizacijskoj ravni.
U pretpostavljenom zajedničkom civilizacijskom entitetu, bez uvažavanja principa komplementarnosti identiteta, nema etničke usklađenosti i socijalne harmoničnosti. Traženje potrebnog "mi" za sopstveno "ja" nije i podvođenje pojedinačnog pod opšte, već očuvanje individualnosti kao mere i kriterijuma ljudskog sveta u jednom širem smislu koji se nalazi u harmonizaciji različitog. Potvrditi realnost svog identiteta znači izgraditi svet zajedno sa drugima. U tom procesu integracije svaki poseban državni ili etnički entitet postaje deo evropskog pravnog, društvenog, privrednog i civilizacijskog miljea koji omogućuje realno pripadanje i identitetu višeg stepena opštosti.
Ukoliko se iz naznačene teorijske perspektive sagleda kulturno-istorijska realnost kolektivnog identiteta, onda se komplementarnost njegovih različitih činioca pokazuje kao osnov modela harmonizacije te različitosti. Budući da se prirodne razlike ujednačavaju u dugom vremenskom periodu, njihovo kulturno usaglašavanje se odvija u kraćem periodu. Zato se i svest o pluralnosti iskazuje u moći modela integrisanja različitog i nadvladanja težnji ka podvajanju i odvajanju kojim se i sprečavaju eventualni budući konflikti.
Kako je harmonizacija različitosti cilj individualnog i kolektivnog razvoja, svest o komplementarnosti pojedinačnih identiteta pred izazovom je potvrđivanja kao univerzalnog principa ljudskog postojanja. Plodotvornost tog principa se ogleda danas u formiranju modela koji uvećava kapacitet za harmonizaciju različitog kao najadekvatnijeg načina razrešavanja unutrašnjih protivrečnosti. Stvaranjem veće celine dotadašnji etnički, državni i regionalni delovi svesni međusobne različitosti dobijaju mogućnost veće međusobne integracije čiji je cilj i dovođenje pojedinih područja, poput Balkana, u stanje optimalne civilizacijske jasnoće.
Bojan JOVANOVIĆ
[objavljeno: 16.12.2006.]
