Izvor: Blic, 30.Jun.2009, 08:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Eksploziju u Sibiru 1908. prouzrokovala je kometa?
Misteriozna eksplozija u Tunguski 30. juna 1908. godine, jačine deset do 15 megatona TNT-a, koja je sravnila 2.150 kvadratnih kilometara sibirske šume, uzrokovana je padom komete na Zemlju, tvrde naučnici Univerziteta Kornel.
Kako prenose "Sajens Njuz", njihov zaključak je utemeljen na proučavanju ponašanja vodene pare koju ispuštaju svemirske rakete. Drugi naučnici, međutim, osporavaju ove tvrdnje, ukazujući da dokazi i dalje pokazuju da je trag u Sibiru ostavio >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kameni meteor. Najverovatniji uzrok bio je udar nekog objekta iz svemira, koji je eksplodirao na nekoliko kilometara iznad Tunguske. O kojem se objektu radi, međutim, nije jasno, jer nisu pronađeni nikakvi čvrsti, krupniji ostaci na mestu eksplozije.
Drugi trag pruža to što su se dan posle događaja u Tunguski formirali neobični, sjajni oblaci, koji su osvetleli nebo Evrope. Ovo su verovatno bili noktilucentni, odnosno svetleći noćni oblaci, retka vrsta oblaka od ledenih kristala koji se javljaju na visini od oko 85 kilometara. Oni se nalaze na dovoljnoj visini da mogu da reflektuju sunčevu svetlost, čak i nakon što je Sunce zašlo, ukazuju "Sajens Njuz".
Činjenica da su oblaci viđeni samo dan nakon eksplozije ukazuje da je pojavu noktilucentnih oblaka uzrokovao udar kojim je vodena para ubačena u inače suvu gornju atmosferu. Jedna od primedbi na ovu teoriju je da se ovaj proces odvio previše brzo. Teško da se može objasniti kako je para od udara mogla doputovati do severne Evrope svega 22 časa nakon udara, kad su prvi svetleći oblaci viđeni u Velikoj Britaniji.
Majkl Keli sa Univerzitet Kornel veruje da ima odgovor: vodu su nosile ogromne, veoma brze struje gornjeg atmosferskog sloja. On smatra da ove struje postoje u donjim delovima termosfere, o kojoj se malo zna jer je previše visoko da bi joj se moglo pristupiti avionima ili balonima. Termosfera, sloj u Zemljinoj atmosferi između mezosfere i egzosfere, nalazi se na visini od 90 do 500 kilometara.
Na osnovu posmatranja dimnog traga svemirskih raketa američke Vazdušne snage napravile su neka merenja koja ukazuju da ovi vetrovi mogu da se pomeraju do oko 100 metara u sekundi, što je mnogo brže nego što pokazuju teoretski modeli.
Ovo bi bilo dovoljno brzo da se vodena para prenese od Sibira do Londona u jednom danu, ali samo ukoliko ovi vetrovi duvaju u istom pravcu hiljadama kilometara, što niko do sada nije uspeo da izmeri.
Nekoliko dana nakon lansiranja svemirskih raketa posmatrači su primetili noktilucentne oblake u blizini polova, a 2005. je preko satelita TIMED primećena vodena para nakon poletanja rakete, koja se proširila duž 1.000 kilometara i pomerila se 8.000 kilometara južno za svega nekoliko dana.
Keli smatra da se ova kretanja mogu objasniti ogromnim vazdušnim strujama. Drugi navode da je možda atmosfera na toj visini nekako zaglavljena u tankom sloju, što uzrokuje stvaranje manjih vazdušnih virova koji se spajaju i stvaraju velike. Smatra se da je ovo razlog nastanka velike Jupiterove crvene mrlje.
Da li ove džinovske struje mogu da pruže odgovor šta je pogodilo Sibir 1908? Keli smatra da količina vode potrebna da stvaranje široko raspoređenih oblaka ukazuje da je taj objekat bila ledena kometa, pre nego suvi, kameni meteorit. Kometa dovoljno velika da prouzrokuje takvu eksploziju verovatno je sadržala oko 100.000 tona vode.
Astrofizičar Kristofer Čajba sa Univerziteta Prinseton manje je siguran u ove navode. Svaka velika eksplozija stvorila bi veliku vatrenu loptu i pečurku dima nakon nje, podižući vlažni vazduh iz donjih slojeva atmosfere desetine kilometara uvis. Čajba je izračunao da bi eksplozija u Tunguski podigla uvis oko četiri miliona tona vode, što je mnogo više nego što bi jedna kometa sadržala. Keli ukazuje da tolika količina ne bi bila podignuta dovoljno visoko da dosegne brze vetrove termosfere, ali Čajba ističe da kameni meteoriti mogu da sadrže nekoliko procenata vode.
Ove najnovije tvrdnje naučnika, iako mogu da podrže teoriju o padu komete, ipak nisu dovoljne da reše misteriju, koja i dalje ostaje otvorena, zaključuju "Sajens Njuz".
