Izvor: Politika, 08.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Egoista našeg doba
Egoizam se u današnjem vremenu ispostavio kao jedno od najjačih oružja u borbi za sopstvenu promociju, bogaćenje, uspeh i društveno priznanje. U pitanju je gomilanje ogromne unutrašnje energije koja se ispoljava kao najveća strast. Međutim, ono što sledi u slučaju uspeha i neuspeha na kraju je isto: razarajuće nezadovoljstvo
ESEJ
U današnje vreme svedoci smo svih vidova egoizma, od prekomernog zgrtanja do bespoštedne borbe za ulazak u ono što se naziva >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << intelektualnom elitom društva. Istovremeno nema nikakvog ili barem dovoljnog upozoravanja kako svaki egoizam vodi daljem otuđivanju i usamljivanju pojedinačnog čoveka koje uvek na kraju proizvodi duboko nezadovoljstvo i neizbežno osećanje praznine, izgubljenosti i nesreće.
Tinejdžeri danas sede u kafićima, svako sa svojim vokmenom ili ispred kakvog računarskog ekrana, i ne zanima ih niko od vršnjaka pored njih. Mladi ljudi sa dobrim zaposlenjima neće da sklapaju brakove i ne žele porodicu niti podizanje dece: mladiće ne zanimaju devojke, devojke ne zanimaju mladići. Jedni i drugi žele život samo po meri svojih potreba. Dobro situirani podižu ograde oko svojih poseda na kojima kače table sa smrtonosno upozoravajućim natpisom no trasspassing i smatraju komšije najvećim neprijateljima. Ljudi prožive život u savremenim spratnicama, a da se međusobno nikada ne upoznaju i sa većinom nikada ne pozdravljaju. Još gore, poslednje tendencije obrazovnog sistema u svetu govore o razbijanju razreda u osnovnim i srednjim školama koji su oduvek bili prva socijalizacija i navikavanje na život u zajednici – decu u budućnosti čeka individualno učenje ili učenje u malim „interesnim" grupama.
Motivacija po Ničeu
Ove slike nisu više samo „privilegija" zapadnih društava koje smo upoznavali kroz holivudske filmove ili savremenu američku literaturu nego se sve više vide i prepoznaju i kod nas, posebno u većim gradovima, i to – što većim, to više.
Sebičnost i egoizam imaju, verovatno, prirodnu, urođenu osnovu i postoje oduvek. U skladu sa tim, mnogi su se, poput Ničea, javno rugali altruizmu, tvrdeći kako bi on podrazumevao da nam je neko drugi važniji od samih sebi – što je besmisleno. Egoizam shvaćen na ovaj način (psihološki egoizam) podrazumeva da je svako ljudsko delanje motivisano isključivo ličnom korišću. I u onome što se uobičajeno smatra altruizmom (na primer, osećaj zadovoljstva nakon pomoći prijatelju) moguće je otkriti motiv sopstvene koristi (kroz pitanje da li je zadovoljstvo zbog pomoći prijatelju bilo motiv ili rezultat pomoći).
Međutim, egoizam našeg doba – od kraja Drugog svetskog rata naovamo – naglašava njegovu racionalnu, etičku dimenziju. Savremeno društvo proglasilo je da bi svaka individua trebalo da radi samo u korist sopstvene ličnosti, čak i kada se to kosi sa interesima drugih. Promotori etičkog egoizma – a bilo je tu i pisaca, poput Amerikanke ruskog porekla Ejn Rend – uveravaju nas da bavljenje sopstvenim interesom, umesto tuđim, vodi u mnogo efikasnije društvo, a to će onda biti dobro za sve. Naravno, za etičkog egoistu potrebno je da je samo on egoista, a da svi drugi nisu, jer to najbolje servisira njegov interes.
Prema tome, na pitanje trebaju li egoisti prijatelji, odgovor je: da! Ali samo oni koji omogućavaju zadovoljavanje isključivo njegovih interesa. Treba li mu ljubav? Odgovor je, takođe, da! Ali onakva ljubav kakvom Rogozin „voli" Natašu u „Idiotu" – reč je o trenutnom pražnjenju strasti bez ikakvog obzira, uvažavanja i razmišljanja o drugoj strani.
Predmeti egoizma našeg doba promenjeni su u odnosu na ranije. Zadovoljavanjem tzv. primarnih potreba (hrana, porodica, seks, sklonište), na sceni su materijalno bogatstvo, promocija na društvenoj lestvici, čast, moć i znanje. Egoizam se u današnjem vremenu ispostavio kao jedno od najjačih oružja u borbi za sopstvenu promociju, bogaćenje, uspeh i društveno priznanje. U pitanju je gomilanje ogromne unutrašnje energije koja se ispoljava kao najveća strast. Međutim, ono što sledi u slučaju uspeha i neuspeha na kraju je isto: razarajuće nezadovoljstvo.
Lestvice ka vrhu društva
Savremenog egoistu lako je prepoznati. Njega karakteriše ne samo odsustvo svakog poštovanja i zanimanja za ljude oko sebe (paradigmatična slika je čovek koji razgovara mobilnim telefonom dok je u društvu sa drugim ljudima), nego i gubitak zanimanja za svoje najbliže, porodicu i dom, ukoliko takvi u njegovom životu uopšte postoje (ili: ukoliko još postoje).
Beskrupuloznost i slepa snaga koju savremeni egoista ulaže u borbi sa onima koje smatra konkurentima za najvišu poziciju u društvu nisu ništa manje od postupaka Sofoklovog Edipa, prvoklasnog egoiste iz antičkog vremena. Takođe, ništa manje od bespoštednosti kojom se pračovek branio od divljih zveri. U stvari, egoista ima upravo takvo osećanje: svi oko njega su zveri pa on onda ima pravo na sva sredstva u ostvarenju svojih interesa.
O egoizmu našeg doba ne treba misliti samo gledajući otvorene ili skrivene mafijaške obračune u svetu novih biznismena. Još više, još malicioznije i strastvenije prisutan je u intelektualnom svetu. Varnice zla i rečnik mržnje koji sevaju između onih koji su stigli ad astra i onih koji još nisu, a silno žele, najčešće su mutilantni neprincipijelni stavovi i uvrede ad hominem, ne libeći se ničega, pa ni laži i prostakluka.
Danas je na sceni ogorčena borba egoista za uspeh i za vrh društva. Sam egoizam ne samo što je najčešće korišćeno sredstvo za ovu borbu, već je i jedan od najvažnijih uzroka. Međutim, svako društvo, a pogotovo ono koje se tek uobličuje i nastaje, kao naše, neće biti efikasno i dobro ukoliko ga većinom budu sačinjavali nezadovoljni i nesrećni ljudi. Takođe, neće biti ni zdravo društvo jer hipertrofisani egoizam može da se posmatra i kao jedna vrsta mentalne bolesti. O tome bi svako od nas trebalo da razgovara sam sa sobom prilikom samoobjašnjavanja motiva i očekivanih rezultata sopstvenih akcija.
Vlati trave u univerzumu
Koliko god delovale anahrono, danas bi nam, možda, svima dobrodošle Fromove reči o mentalnom zdravlju (u humanističkom smislu) kao „ostvarenoj mogućnosti da stvaramo i da volimo jedni druge", a, takođe, i reči o cilju života koji je „izdizanje iz ideje sopstvene grandioznosti i prihvatanje kako je svako od nas ovde najvažniji u univerzumu i istovremeno nimalo važniji od muve ili vlati trave".
Kada budemo bili u stanju da prihvatimo i usvojimo da su rad i kritičko i nepristrasno ocenjivanje rada (i isključivo rada) – a ne sopstveni grabež i nekritična ambicija – jedine stepenice penjanja i silaženja lestvama društvenog položaja, smanjiće se tenzije između putnika prema zvezdama i bićemo na putu formiranja zdravog društva i srećnih ljudi. Takođe i verodostojne i uticajne društvene elite. Egoizam, pogotovo etički, ne može da nestane preko noći, ali može da bude prepoznat i izolovan. A onda učinjen nerelevantnim. Ili, kako predlaže Lorens Hinman, barem umanjen do prihvatljivih granica koje omogućavaju da delamo i živimo jedni pored drugih.
Jedna od već prisutnih ideja o lečenju narastajućeg egoizma našeg doba jeste grupna terapija (naizgled zdravih ljudi), poput one koja se sprovodi prilikom psihoanalitičkog postupka (naravno, sa isključenim mobilnim telefonima). Zadivljujuće je kako grupa ljudi i razgovor deluju stimulativno, inspirativno i lekovito na pojedinačnu ličnost. Kako su u stanju da proizvedu u pojedincu empatiju i humanost. Kako uspevaju da izrode prijateljstvo i dobronamernost. Jer jedno je sigurno i važi za sva vremena: čovek čoveku treba mnogo više nego što je „čovek čoveku zver".
Goran Milašinović
[objavljeno: 09/02/2008]
.jpg)
