Izvor: B92, 16.Avg.2014, 19:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dve decenije u izbegličkom kampu
Iako se dve decenije bori sa predrasudama i životom u izbegličkom kampu, 23-godišnja Aleksandra Bastajić nedavno je postala strukovni inženjer arhitekture.
Ona želi da nastavi studije, ali ni ona ni otac nemaju posao, a kuća im je izbeglički kamp "Varna" kod Šapca.
Porodica Bastajić, jedna je od brojnih porodica koje su pre 19 godina u Srbiju stigla u izbegličkoj koloni.
U jedan albuma stalo je sve što su tog jutra Aleksandara i njen tata poneli >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << iz Zagreba. U sećanje se urezala roze haljinica koju je Aleksandri obukao, i jedina rečenica koju su razmenili.
"Ja sam nju pitao da li hoće da idemo, jer za nas ovde nema života. Ona je rekla – Idemo tata!", priča Svetozar Bastajić.
Iako su je čekali, majka nikada nije došla, pa su Aleksandra i Svetozar počeli sami izbeglički život, koji za njih još uvek traje.
Priča uvek ista, samo su mesta u kojima su živeli, različita. U 20-ak kvadrata po izbegličkim kampovima bilo je sve – kuhinja, soba i trpezarija.
"Tata nije imao finasija da mi pruži, ali je to nadomestio ljubavlju. Nedavno, kada sam upoznala majku i bila kod nje, ona je pokušala sve da nadomesti novcem, i hvala još što mi je pomogla da shvatim da to u životu nije najvažnije", kaže Aleksandra.
A ponekad to što joj se činilo da nije najbitnije, delilo je Aleksandru od bezbrižnog života.
"Bila sam sa 20 dinara u džepu, što tata naravno nije znao, jer nisam htela da mu stajem na muku, i tako sam počela vikendom da radim u dečjim igraonicama", kaže Aleksandra.
I tako do kraja studija na Visokoj geađevisnko - geodetskoj školi. Za to vreme Svetozar je bio i otac i majka, ali je danas najponosniji roditelj.
"Drago mi je da sam je izveo na pravi put. Zaslužuje mnogo više nego što je dobila, ali šta ćemo", kaže Svetozar.
Aleksandra se ne zadovoljava diplomom inženjera arhitekture. Želi bolje, i više, ali ne zna kako...
"Ne znam kako naći posao u današnje vreme, pošto veze nemamo, ni tata ni ja, niti moja porodica. Meni nije problem da radim, samo da upišem to što planiram i da mogu da platim", kaže Aleksandra.
Ne mari što nije imala diplomsku žurku da sa prijateljima podeli uspeh. Posle dve decenije u izbegličkim kampovima najsmejana je i srećna, ali se ipak nada da će bezbrižniji život i za nju doći.
.jpg)
