Izvor: Danas, 01.Dec.2014, 20:27 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dva veka mira
Verovali ili ne, ali Švedska je nedavno obeležila tačno 200 godina mira. Dakle, tačno dva veka nije ratovala, ni sa susedima, niti planetarno. Naime, Švedska od 1814. godine nije aktivno učestvovala ni u kakvom ratu ili nekom oružanom sukobu. Poslednji rat koji je Švedska vodila protiv Norveške okončan je 14. avgusta 1814. Tada je potpisana Konvencija u Mosu i od tada se i poštuje.
Zanimljivo mi je bilo objašnjenje jednog švedskog profesora koji je rekao da su "političari >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << u Švedskoj odavno shvatili da ratovi samo proizvode nova neprijateljstva", da "postizanje rešenja vodi još većoj saradnji" i da "niko nema koristi od vođenja ratova".
Kako li taj dvovekovni mir utiče na stanovnike, da li su militantni, da li su agresivni, zadovoljni svojim životima, da li mrze druge narode, da li su neljubazni, ubeđeni u samo svoje viđenje sveta i sopstvenu važnost u njemu... Pitam se... i nemam odgovor. Stručnjaci smatraju da su Šveđani uspeli da održe mir, jer im je mentalitet takav da jednostavno ne vole da se sukobljavaju.
Za razliku od Šveđana, ali i Švajcaraca, koji vekovima nisu ratovali (Švajcarci su čak, čini mi se, u vreme Napoleonovih ratova iznajmljivali "teren" za bitku između Francuske, Austrije i Rusije!), Srbija se u vreme kada su Šveđani krenuli put dvovekovnog mira borila za samostalnost i još uvek bila u okviru Otomanske imperije. U međuvremenu, Miloševićeva Srbija tobož nije učestvovala u ratovima tokom devedesetih u Bosni i u Hrvatskoj (odakle onda logori za nesrbe u Srbiji?!), ali su njeni vojnici ginuli na tim teritorijama, slate su paravojne jedinice "u odbranu srpskog naroda" a, u stvari, u pljačku i iživljavanje nad civilima, vojna industrija je cvetala, a narod živeo u "blagodetima" hiperinflacije i bede. Savremena Srbija je samostalnost "povratila" ničim izazvano, tek 2008, kada je Crna Gora odlučila da više ne deli sudbinu zajedničke države.
U vreme Miloševića Srbija je vodila militantnu politiku i pokazivala, što bi rekao Miloš Crnjanski, "pesnicu svima pod nos", što je rezultiralo time da je Srbija danas ostala usamljeno ostrvo u regionu koji je skoro ceo ušao u Evropsku uniju. Čak nije problem ni to što nismo u EU, Srbija danas nema prijateljske i dobrosusedske odnose sa većinom zemalja regiona, a rejting Srbije je nizak kao i u vreme Miloševićevih "oslobodilačkih" ratova.
Današnji domaći vlastodršci poručuju da Srbija neće u ratovima učestvovati i da je sa ratovanjem gotovo. Tome se nema šta dodati, osim što Srbija nije u potpunosti procesuirala sve zločince, pravdajući se da je sve procesuirao Haški tribunal (neću da se bavim time da li su drugi procesuirali svoje zločince). To opravdanje je samo delimično tačno, jer se pred srpskim sudovima nisu našli brojni predmeti zločina samo zato da ne bi bili uzeti kao dokaz u presudama Međunarodnog suda pravde u Hagu koje su protiv SR Jugoslavije, odnosno Srbije, pokrenule Bosna i Hercegovina i Hrvatska. To je išlo toliko daleko da su sudije koje su sudile, recimo u slučaju Škorpioni, odbacivali dokaze u kojima se na bilo koji način pominju pripadnici jugoslovenske vojske i njihovo pomaganje paravojnim formacijama u Bosni. Posebno je zanimljivo što srpski sudovi ni danas neće žrtvama da priznaju pravo na reparaciju (otmica u Štrpcima), jer Srbija u ratovima nije učestvovala, niti ga je imala na svojoj teritoriji, kako kažu. Biće veoma zanimljivo videti kako će se domaće pravosuđe odnositi prema arhivi Haškog tribunala i da li će na osnovu njega pokrenuti neprocesuirane slučajeve. Ja nisam optimista.
Autor je urednik dodatka Pravo
