Izvor: Politika, 06.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dva naša ekstrema
Od samog početka procesa reformi u našoj zemlji, često smo u prilici da čujemo razmišljanja o tome kako je oživljavanje tradicije i pozivanje na istorijska iskustva pogrešno, nemoderno i štetno. Od parlamentarizma, preko politike i privrede, pa do državnih simbola, svako postojeće iskustvo, svaki, pa i najformalniji, kontinuitet često su viđeni kao nesposobnost našeg društva da napreduje i kao diskvalifikacija onih koji ga zastupaju.
Zato čujemo tvrdnje prema kojima je potrebno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da srpsko društvo u potpunosti napusti svoje državne i političke tradicije kako bi napredovalo. Čudno, ali zagovornici ovih teza, često osobe koje su imale veliki politički uticaj u vreme socijalističkih režima iz sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih godina, kao po pravilu, u prilog svom stavu ne navode iskustva drugih evropskih država.
Recimo, komentarišući srpski parlamentarizam ili odnos prema nacionalnim manjinama iz vremena pre jednog stoleća, njihovi kritičari neprekidno prave metodološku pogrešku poredeći ih sa savremenim standardima. Umesto da uporede stanje u onovremenoj Srbiji sa njenim savremenim evropskim uzorima, a tek zatim izvrše poređenje odnosa Srbije sa evropskim državama nekad i sad.
Možda je najbolji primer ovog odnosa nastao iz jednog za realnu politiku ne baš važnog pitanja. Reč je o kritici državnog grba Srbije. Potpuno nerazumevanje značenja likovnog prikaza krune u tradicionalnim grbovima toliko je upadljivo i često, da se čini da nije reč o nerazumevanju, već naprotiv, o namernoj pogrešci. Naime, u vreme demokratizacije istočnoevropskih država, uspostavljanje tradicionalnih grbova bilo je deo demokratizacije i njenog utemeljenja makar u najnejasnijim i u potpunosti neuverljivim državnim tradicijama. Intelektualci koji kritikuju krunu, koja je konačno vraćena na grb iznad predstave dvoglavog belog orla, zaboravljaju da je Mađarska, čije su narodne dinastije izumrle u 16. veku i koja je tokom proteklih devedeset godina bila ili monarhija bez kralja ili republika, vratila krunu na grb. Razlog takvom postupku je jednostavan: kruna simbolizuje državu i tradiciju. Istovetan slučaj je, recimo, sa Poljskom, gde je monarhija ukinuta krajem 18. veka, ili Rusijom, koja je ustavom definisana kao federativna republika.
Srbija, naravno, može da izabere poseban put. Činila je to toliko puta u prethodnim decenijama. Ipak, ukoliko žele da se Srbija u političkom ili ideološkom smislu modernizuje na način drugačiji od ostalih istočnoevropskih država, zagovornici tog novog i posebnog modela trebalo bi da predlože nova rešenja, ali i da bez besmislenih fraza objasne motiv koji ih podstiče da za Srbiju traže put koji je čini drugačijom od drugih evropskih država.
Put napretka je u istoriji izuzetno složen i u mnogo čemu drugačiji od slučaja do slučaja. Ipak, postoje određene karakteristike koje možemo smatrati njegovim principima. Napredak društva uvek je zasnovan na novoj političkoj ili ideološkoj interpretaciji prošlosti. Dakle, ukoliko bismo jedno društvo zamislili kao živo biće, izvesno je da bi se ono kretalo leđima okrenuto ka cilju kome teži rukovodeći se prema saznanjima stečenim na osnovu iskustava proživljenih tokom pređenog puta. Uostalom, sama reč "revolucija" znači u stvari "povratak na staro".
Još u srednjem veku kmetovi su se bunili pozivajuće se na "staru pravdu". Plemstvo se pozivalo na vreme svog uspostavljanja. Francuski revolucionari bili su nadahnuti maglovitim uspomenama na Rimsku republiku. Sjedinjene Države stvarane su na osnovama saznanja o ustrojstvu stare rimske države i grčkih vojnih saveza. Čak je i komunizam, i pored lucidno osmišljene teorije dijalektičkog materijalizma, spominjao "prvobitnu zajednicu" kao jedinu preteču pravednog besklasnog društva. I u naše vreme, u jeku krize oko donošenja novog ustava EU, u evropskoj javnosti traju rasprave o tome da li pored antičke civilizacije i hrišćanstvo predstavlja osnovu evropskog identiteta, što bi valjalo uneti u preambulu najvišeg zakonodavnog akta Unije. Uostalom, Ustav EU donosila je ustanova sasvim nemoderno nazvana "Konvent".
Odnos srpske javnosti prema prošlosti, koji uglavnom varira između neutemeljenog slavljenja i nerazumnog negiranja, ne čini mi se kao odnos prema modernizaciji i evropskoj budućnosti naše zemlje. Kao temeljan problem našeg društva vidim njegovu duboku podeljenost. To nije podela na dve Srbije: tradicionalističku i modernističku, nacionalnu i građansku. Nazivajući ih tako, mi im neumereno laskamo. Reč je o dva veoma uticajna ekstrema. Na jednoj strani su mnogobrojniji zagovornici neumerenog nacionalizma, megalomanskog nastupa u spoljnoj politici i demagoškog populizma u ekonomiji. Taj nacionalizam je, međutim, tek poslednje uporište ličnog digniteta ugroženog tranzicijom, ratovima, ali i propašću jednog neuspešnog poretka. Suštinski, on je bekstvo od stvarnosti. Na drugoj strani su modernizatori koji, za razliku od svih istorijskih primera, preziru narod koji bi želeli da menjaju. Iako okrenuti evropskim vrednostima oni su nespremni da ih slede na primeru Srbije, uvereni da bi srpsko društvo prvo trebalo razoriti, pa tek onda izgraditi.
Srpsko društvo je toliko slabo i razoreno posle svega što se dogodilo do 2000. godine, da i danas politički centar tek lavira između ove dve krajnosti.
istoričar
[objavljeno: ]
