Izvor: Nezavisne Novine, 10.Avg.2016, 20:29   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Dug ekspoze, a rešenja?

Nemoguće je 260 gusto kucanih stranica teksta, istina na manjem formatu, smestiti na jednu novinsku stranu i manućemo se uzaludna posla. Naravno, čitav region zna, 260 strana je ekspozea mandatara za sastav Vlade Srbije Aleksandra Vučića, druge pod njegovom premijerskom palicom. U tom opširnom izlaganju, svedenom na šest sati što čitanja, što sažimanja napisanog, pred poslanicima Narodne skupštine Srbije nema šta nema.

Preciznije, osnovana je pretpostavka da nema šta nema, >> Pročitaj celu vest na sajtu Nezavisne Novine << jer sem autora - a mandatar sebe navodi u toj ulozi - retko ko je stigao da tekst pročešlja. Uključujući poslanike, koji su ga, u skraćenoj verziji, dobili tokom čitanja.

Ono što je izvesno jeste da je mandatar, koji će u vreme kad se farba bude sušila na ovoj strani ponovo biti premijer, sve bacio na jednu kartu: rad. Slede, logično, red i disciplina. Kao i često u bliskoj prošlosti - zlobnici bi rekli od vremena kad je i sam utvrdio da se može i raditi da bi se živelo, a kao što je poznato u svakoj šali, posebno zlobnoj, ima i pomalo šale - više puta tokom izlaganja naprosto je optužio građane da su neradnici. Ili u blažoj verziji, da nisu naučili da rade. I neće da nauče. Najgore su prošli socijalni slučajevi, koji bi socijalnu pomoć bez rada.

S tim što je obećano povećanje socijalne pomoći, koja i ovako mizerna već preti da pretekne minimalnu platu, najčešću "valutu" u rukama zaposlenih, bilo da rukuju krampom, olovkom, kompjuterom (ne odnosi se na programere, ali na novinare da). Minimalnu penziju je prekoračila. Socijalna pomoć. Nije, dabome, loše da svako ko može i ko ima priliku da radi, zdravo je, doduše bolje za platu koja nije minimalna, nego za socijalnu pomoć, ali deluje pomalo šizoidno da kudiš socijalne slučajeve što neće da rade na javnu polzu, a onda nudiš povećanje apanaže.

Ili, primerice, mandatar je učiteljima zamerio što lavovski deo prosvetnog budžeta, koji je ocenio primerenim, odlazi na njihove plate, a oni proizvode loš prizvod. Loše đake, nesposobne da se uključe u tržište rada. I, naravno, kazao je da će se korenitom reformom obrazovnog sistema to promeniti, mada sem najave tzv. dualnog obrazovanja dalje nije obrazlagao kako. Ali, ako se ukrsti prosvetna potrošnja (na plate, uzgred među najmanjima u Srbiji i regionu) sa ambicijama sledi samo jedan zaključak; otpuštanjem učitelja, nastavnika, profesora. Što je i logično ako prave škart.

Pod uslovom da prihvatimo definicuju najmlađih, naše dece, kao škarta, tj. lošeg proizvoda za koji isključivu krivicu snose prosvetari. I da zaboravimo na onaj deo ekspozea u kom je ponovio obećanje da će, u inat neprijateljima, sve škole imati - toalete. Do kraja manadata. I sva deca, kaže, treba da idu u vrtiće, što je apsolutno tačno, samo još se ne zna koje, jer ih je i sa malim obuhvatom dece nedovoljno.

Ili, uzmimo deo o rodnoj ravnopravnosti. U skraćenoj verziji dostupnoj javnosti bukvalno piše: "Nivo rodne ravnopravnosti u Srbiji još uvek nije zadovoljavajući. Ciljevi koje želimo da postignemo do 2020. jesu da imamo najmanje 40 odsto preduzetnica i da žene ravnopravno učestvuju u upravljačkim telima za obrazovanje, nauku, kulturu, informisanje i sport, kao i u međunarodnim telima."

U usmenom izlaganju bilo je nekoliko rečenica više, između ostalog da trećina žena bude u izvršnim organima. Da ne zameri Predsednik Republike, najznačajniji deo izvršne vlasti je Vlada; u predloženom kabinetu je pet žena, nesumnjivi napredak u odnosu na dosadašnje četiri. Pri čemu je, ne zaboravimo, jedna od novih ministarki deklarisane homoseksualne orijentacije, što ne poništava ni njen pol, ni rod, a može delovati poučno na homofobičnu Srbiju. Ali, ako nam je cilj da većinska populacija, a to su žene, kako je mandatar i primetio, bude bolje zastupljena, što ne nađe bar još jednu, iako se ni tada ne bi primakao trećini?

Kad je cilj visoko zacrtan, što njegov važan kadar, vojvođanski premijer Igor Mirović, u svom kabinetu ima samo jednu ženu na 13 muškaraca? Kabinet, u smislu sastava pokrajinske vlade, ne službe. Ili, što u netom prohujalim izborima među brojnim SNS-članstvom i pridruženim partnerima ne nađe još neku kandidatkinju za gradonačelnicu ili predsednicu opštine, nego se u izlaganju žali da ih je u Srbiji ukupno pet na tim mestima?

Sigurno da je kandidatkinja bilo, jer su žene u Srbiji danas obrazovanije (bar formalno) nego muškarci, sposobne su i pripravne da rade; em žele uspeh, em se granica rađanja pomerila, em svaki kućni budžet vapi za još jednom platom. Ima ih, dakle, na papiru, ali ne i u životu. Ili će, kao i do sada, biti dovoljno za rodnu ravnopravnost i jednake mogućnosti da žene i dalje masovno budu slabo plaćene službenice, spremačice i kafe-kuvarice? U organima izvršne vlasti i inima. Slabo plaćene nastavnice, slabo plaćene sudijske pomoćnice, slabo plaćene medicinske sestre, slabo plaćene šalterske radnice, slabo plaćene bankarske službenice. Slabo i inače, a posebno u poređenju sa zaradama svojih kolega.

I šta znači 40 odsto žena preduzetnica? Dve petine od svih preduzetnika da budu žene ili da dve petine od svih žena budu preduzetnice? Ili 40 odsto zaposlenih žena-gazdarica? I jedno i drugo i treće je utopija, jer sva ozbiljna istraživanja pokazuju da je u svakoj populaciji tek pet, u boljem slučaju sedam, a idealnom - koji podrazumeva to priželjkivano kvalitetno obrazovanje na najvišem nivou - devet, deset odsto obdareno preduzetničkim sposobnostima. Jer, biti preduzetnik je, kao i sve drugo što zahteva posebne osobine, talenat + rad. I, naravno, novac, bar za početak. Ostatak nacije, srećan, radi kod preduzetnika. Doduše, postoji i preki put; da svaka pletilja iz nužde, svaka baštovanka sa okućnicom od ar, dva, svaka kolačarka koja drugima pravi torte bez PDV-a, bude proglašena preduzetnicom. Premašićemo 40 odsto, dok trepneš okom, mnogo pre 2020. Plus - PDV!

Nema spora da će onome ko dovde stigne, socijalni slučajevi, škola i žene kao teme iz šest sati dugog ekspozea biti traženje dlake u jajetu. U neku ruku i jesu; mandatar je mnogo više govorio o velikim temama, o autoputevima koji samo što nisu izgrađeni, investicajama, najbržem rastu u Evropi, balansiranom budžetu sa jedan odsto deficita. Pa, o privatizaciji preostalih neprivatizovanih javnih dobara, novim radnim mestima, zaustavljanju odliva mozgova. I podsticanju mladih da rode prvo dvoje dece da nas ne pomori bela kuga. I o većim platama u javnom sektoru i penzijama (2020?). O uspešnoj spoljnoj politici. I o već smanjenoj stopi kriminaliteta sa tendencijom daljeg smanjenja. I o efikasnijem pravosuđu sa suđenjima u razumnom roku i po zakonima, budžetskoj podršci selu i poljoprivredi, zaštiti životne sredine. I borbi protiv korupcije…

A sve to je većini važnija tema od ovde naciljanih žena i dece, zar ne?

A da li stvarno jeste? Mogu li se stvoriti pretpostavke za bolje i urednije društvo ako je jedna njegova polovina, brojčano čak i malo jača, deklarativno jednaka, a u suštini duboko obespravljena? Može li se, zaista, u ovom mandatu stići do škole za XXI vek, ako u prethodna dva polovična u kojima je mandatar bio vedeta broj 1 četiri pune godine nisu napravljeni ti jadni klozeti?

Bilo bi, na koncu, najlakše reći da je Vučić krivac za to što smo tu gde jesmo, pri dnu, ali to ne bi bilo tačno iako je i poprilično odgovoran za naše višedecenijsko opstajanje u zapećku Evrope. Jedno je sigurno, ekspoze je dugo pisao i čitao zato što su problemi dugi i teški. Na rešenja se još čeka. Mada su neka, eto poput broja ministarki, mogla biti stavljena ad acta, a ne uz ekspoze. O klozetima više neću.

Nastavak na Nezavisne Novine...