Izvor: Politika, 25.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Državni i evropski suverenitet
Lisabonski ugovor je potvrdio opredeljenost članica EU za jačanje evropskih integracija. Osim uticaja na efikasnost EU, posebno u određenim domenima zajedničkih politika, ovaj ugovor ima veliki simbolički značaj jer ukazuje na vitalnost EU koju su mnogi doveli u pitanje posle neuspelih referenduma za evropski ustav u Francuskoj i Holandiji.
Evroskeptici, istina, ni sada ne miruju. U prvim komentarima nakon ratifikacije ugovora ističu da on predstavlja uvođenje evropskog Ustava >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << "na mala vrata", odnosno da je u Lisabonu nastavljen proces podrivanja nacionalnih suvereniteta. Za analitičare evropskih integracija, međutim, nije iznenađenje činjenica da je sporazum postignut, kao ni činjenica da su glasovi nezadovoljstva stigli iz redova elita nekoliko zemalja među kojima su Danska i Velika Britanija, čiji je premijer svojim kašnjenjem na skup i simbolično izrazio više nego ambivalentan stav britanske elite prema ovom pitanju.
Istraživanje koje su proletos sproveli naučnici iz osamnaest evropskih zemalja na uzorku političkih i ekonomskih elita bavilo se i pitanjima koja se odnose na stav parlamentaraca i vodećih biznismena prema jačanju EU (INTUNE je prvi projekat ove vrste u kome su učestvovali predstavnici elita starih i novih članica EU, ali i Srbije). U saopštenju prezentovanom na naučnom skupu u Budimpešti, koje su pripremili profesor Mladen Lazić i potpisnik ovih redova, posebna pažnja je, u jednom širem kontekstu, posvećena odnosu nacionalnih elita prema pitanju nacionalnog odnosno evropskog suvereniteta. Na temelju deset izabranih pitanja koja se odnose na različite aspekte odnosa ispitanika prema evropskim institucijama i integracijama sačinjen je indeks "EU integracije".
Indeks je poslužio kao osnova za podelu na državno i evropski orijentisane pripadnike elita. Podaci iz tabele koju objavljujemo mogu se tumačiti i kao značaj koji ispitanici pridaju državnom, odnosno evropskom suverenitetu. Vidimo da su u trinaest (od osamnaest) zemalja, elite naglašeno evropski orijentisane. Samo u pet zemalja više od polovine pripadnika elite ističe primarnost državnog suvereniteta. Ako pažljivije pogledamo tabelu videćemo da je u tri slučaja – Češka, Slovačka i Estonija – reč o zemljama koje su nedavno (ponovo) stekle status nezavisnih država. To je verovatno, uz činjenicu da je reč o postsocijalističkim zemljama, razlog što su elite tih zemalja natpolovično državno orijentisane. Ostale dve zemlje – Velika Britanija i Danska, mada nemaju iskustvo socijalizma, niti su skoro stekle nezavisnost, svojim tradicionalno evroskeptičkim stavom se izdvajaju u odnosu na ostale stare članice EU, pa ne čudi da su glasovi nezadovoljstva Lisabonskim sporazumom stigli upravo iz redova njihovih elita.
S druge strane, sudeći prema podacima, motor evropskih integracija ne predstavljaju, kako se obično tvrdi, elite zapadnoevropskih, već elite mediteranskih zemalja južne Evrope, poput Španije, Grčke i Italije. Među zapadnoevropskim državama, Francuska i Belgija se izdvajaju kao zemlje čije su elite izraženo proevropski orijentisane, pa se na taj način potvrđuje da Brisel predstavlja logično mesto za "prestonicu" EU.
Lisabonski ugovor se tek posredno, mada značajno, tiče Srbije, pa je interesantno pomenuti da podela u okviru srpske elite po ovom pitanju nije nešto što izaziva pozor. Srbija je među zemljama u kojima je evroskepticizam elita prisutan na nivou od jedne četvrtine do jedne trećine ispitanika, što je evropski prosek, ali i iznenađuje ako se imaju u vidu faktori koji utiču na opredeljenje pripadnika elite. Da li je uverenje da se problem Kosova može rešiti u okviru EU uticao na ovakav rezultat, jasnije će se videti nakon drugog talasa istraživanja.
Ovde nema prostora za analizu faktora koji utiču na stavove prema EU. Izvesno je, međutim, da one ne potiču od procene koristi koju evrointegracije imaju za pojedine zemlje EU. Naime, na pitanje: "Kada se sve uzme u obzir, da li vaša zemlja u krajnjem ishodu ima ili nema koristi od članstva u EU?" – svi ispitanici bez značajne razlike gotovo nepodeljeno daju potvrdan odgovor (videti grafikon). Ovo pitanje je u hipotetičkom obliku postavljeno i domaćoj eliti koja se, takođe, ne razlikuje značajno od opšteg proseka, mada se u tom pogledu nalazi na kraju liste.
S tim u vezi, moglo bi se zaključiti da uprkos razlikama u stavu prema (nad)nacionalnom suverenitetu, jačanje EU integracija neće uvek biti jednoglasno pozdravljeno, ali neće biti ni zaustavljeno sve dok postoji nepodeljeno uverenje da donosi korist svojim članicama. Da bi opstala u teškim vremenima, to međutim neće biti dovoljno ako se ne izgradi evropski identitet.
Sociolog, docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu
[objavljeno: ]
