Izvor: B92, 13.Jan.2022, 22:01

Drugi svetski rat, istorija i zločini: Tragom žena koje su pobegle iz nacističkog marša smrti

Kada je pratetka Gven Štraus otkrila da je vodila devet žena u bekstvu iz nacističkog marša smrti 1945. godine, Gven je odlučila da se vrati njihovim stopama.

Kad je pratetka Gven Štraus obelodanila da je predvodila grupu od devet žena iz Pokreta otpora tokom bekstva iz nacističkog marša smrti 1945. godine, Gven je poželela da sazna nešto više o tome.

To ju je odvelo na put na kojem je rekonstruisala sve korake ovih žena i postarala se da njihova odvažnost >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << ne ostane zaboravljena više od 75 godina kasnije.

Gven Štraus je uživala u neobaveznom ručku sa 83-godišnjom pratetkom Helen Podliaski.

Helen je Francuskinja, a Gven, američka spisateljica, živi u Francuskoj.

Helen Podliaski je imala samo 24 godine kad je uhapšena radeći kao agentkinja veze za Pokret otpora na severoistoku Francuske.

Njen pseudonim bio je Kristina.

Helen je govorila pet jezika, među kojima i nemački, i bila je visoko kvalifikovana inženjerka.

"Bila je prilično visoko kotirana u hijerarhiji Pokreta otpora", kaže Gven.

"Radila je više od godinu dana na kontaktiranju agenata i organizovanju izbacivanja materijala padobranom. Bila je briljantna. Elegantna, tiha, ali snažna ličnost."

Bilo je to u završnici rata i Helen je uhapšena 1944. godine nakon velike kampanje nacista da slome sve mreže Pokreta otpora u Francuskoj.

U istom talasu hapšenja uhvaćeno je još osam žena. Jedna od njih bila je Helenina školska drugarica.

Suzan Mode (pseudonim: Zaza) bila je optimistična, srdačna i velikodušna, kaže Gven.

Mesec dana pošto se u 22. godini udala za kolegu iz Pokreta otpora Renea Modea, njih dvoje je uhapšeno zato što su pomagali mladim Francuzima da pobegnu u Pokret otpora umesto da budu regrutovani za rad u nemačkim fabrikama.

"Zatim je tu bila Nikol Klarens, koja je bila zadužena za sve agente veze u čitavom regionu Pariz - što ju je dovodilo u ogromnu opasnost", kaže Gven.

Sa samo 22 godine, ona je uhapšena tri nedelje pre oslobođenja Pariza u avgustu 1944. godine i deportovana poslednjim transportom iz grada.

A potom je tu bila Ivon Le Giju (Mena).

Gven je opisuje kao devojku iz radničke klase koja je "obožavala da bude zaljubljena".

Radila je sa holandskim mrežama u Parizu i u to vreme se zaljubila u jednog holandskog mladića.

Uhapšena je u 22. godini.

Najmlađa od njih devet bila je Džozefin Bordanava (Džoze), koja je imala samo 20 godina kad je uhapšena u Marseju.

Bila je Špankinja, kaže Gven, i imala je najlepši pevački glas.

Džoze bi, kaže ona, umirivala i tešila decu pevajući im.

Njih devet bilo je prebačeno u Ravenzbrik, koncentracioni logor za žene u severnoj Nemačkoj, a potom poslato na prinudi rad u radni logor u Lajpcigu za pravljenje oružja.

Tu su sklopile čvrsto prijateljstvo.

Kad je Gven snimila čitavu Heleninu ispovest o onome što se desilo, kaže ona, njena pratetka je želela da ona zna da iako su bile zatvorene, i dalje su bile vojnikinje, i sarađivale su na sabotiranju izrade mina za oružje zvano pancerfaust.

U aprilu 1945. godine, saveznici su bombardovali fabriku toliko puta da su nacisti odlučili da evakuišu logor, kaže Gven, povevši 5.000 izgladnelih, iscrpljenih žena u tankoj odeći i sa krvarećim i izranjavanim stopalima, preko seoskih predela istočne Nemačke.

Gven kaže da su žene shvatile koliko je ovaj marš opasan.

"One su bile svesne da imaju samo jedan izbor", kaže Gven, "moraju da pobegnu ili će biti ubijene ili će umreti od gladi.

"I zato su sačekale pravi trenutak kad je nastupila neka vrsta haosa i uskočile u jarak i pretvarale se da su hrpa leševa.

"Toliko je bilo okolo leševa da im je to prošlo i marš se nastavio dalje bez njih."

Narednih 10 dana, žene su tražile američke vojnike na prvoj liniji fronta.

Džeki je imala difteriju, kaže Gven, Zinka tuberkulozu, Nikol se oporavljala od upale pluća, Helena je patila od hroničnog bola u kuku.

Imale su slomljene kosti i gladovale su, ali su čvrsto rešile da zajednički pronađu slobodu.

Zahtevalo je mnogo detektivskog rada i tri putovanja u Nemačku da se otkrije tačna maršruta kojom su išle žene.

Ono što je najviše zapanjilo Gven, dok je rekonstruisala putanju žena, jeste koliko su one malo napredovale svakog dana.

"Ponekad bi prešle svega pet ili šest kilometara", kaže Gven.

"Ironija je bila da su gladovale i bila im je potrebna hrana i neko bezbedno mesto na kom mogu da prespavaju, tako da su morale da idu u sela i razgovaraju sa ljudima, ali svaki put kad bi otišle u selo, tu bi bilo najopasnije za njih", kaže Gven, "zato što bi mogle da upadnu u zamku ili da ih ubiju seljani."

Helen i Lon, koje su govorile nemački, uvek bi išle napred i tražile dozvolu od starešine sela da prespavaju u ambaru ili ako mogu da dobiju ostatke hrane.

"Shvatile su prilično brzo da im je najbolja strategija da se ponašaju kao da nije ništa neobično što su one tu, da se samo pretvaraju da je sve u redu i da se ničega ne plaše", kaže Gven.

Kad su shvatile da su Amerikanci sa fronta sa druge strane reke Mulde u Saksoniji, u Nemačkoj, bila je to poslednja prepreka koju su morale da savladaju.

"Za mene je najpotresnije bilo stajati na mostu preko Muldea i gledati u reku", kaže Gven.

Informacije o ženama pronašla je u njihovim vojnim arhivama, u nekim od zapisa samih žena o svom bekstvu, od filmadžija koji su istraživali Loninu priču i iz razgovara sa porodicama žena.

Otkrila je da je prelazak reke bio jedan od najtežih trenutaka za žene tokom njihovog bekstva.

Prešavši na drugu stranu, nastupio je trenutak kad su se neke od žena uplašile da neće moći da nastave dalje.

Džeki je imala problema sa disanjem, ali žene su čvrsto rešile da nikog ne ostave za sobom.

I baš u tom trenutku prema njima se zaleteo džip, iz njega su iskočila dvojica američkih vojnika i ponudila im zaštitu i cigarete.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Izvor: BBC News na srpskom

Nastavak na B92...