Izvor: Politika, 21.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dosta sa hodanjem u iznošenim poetskim patikama
Ko još može da uživa u novim premudrim Miljkovićima, novim nedorečenim Nastasijevićima, novim polovičnim Popama? Dosta sa hodanjem u iznošenim poetskim patikama po utabanim stazama srpskog pesništva!
Tvrdimo, fanatično, da postoje nove vrednosti, koje poezija, oduvek pre nego život, nalazi!
Miloš Crnjanski ,,Objašnjenje 'Sumatre’”
Sudbina pesničkih izdanja danas bi se mogla opisati ovako: ljubitelji književnosti ih retko kad (ili >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nikada ne) čitaju, izdavači ih nerado (ili nikako ne) objavljuju, a u knjižarama obično služe kao podupirači za police. Ako ostavimo po strani izdavače i knjižare, najveći problem savremene srpske poezije leži u činjenici da se zbirke pesama sve manje čitaju. U opštoj dominaciji proze, naročito romana, pisanje poezije sve više podseća na krajnje ličnu aktivnost posvećenu veoma uskom krugu ljudi. Ide se dotle da pesnik poimence zna skoro svakog svog čitaoca, (tu spadaju roditelji, bliži rođaci, neki prijatelji, kolege pesnici, pojedini neprijatelji, književni poslenici). Niži komunikativni stupanj na relaciji pisac-čitalac može se ostvariti samo pri takozvanom pisanju za sebe i/ili za svoju fioku. A umetnost koja ne komunicira sa savremenicima niti će sa onima koji tek dolaze, nema baš neko opravdanje. Upitate li konzumente proze zašto ne vole poeziju, velike su šanse da će njihov odgovor glasiti da je poezija dosadna ili da je ne razumeju.
Vojislav Despotov se s dobrim razlogom zapitao kako razveseliti poeziju, a tome bi se mogla dodati i pitanja kako je osvežiti, kako je učiniti zanimljivijom, kako je prilagoditi potrebama novog vremena i interesovanju novih čitalaca. Dučić, Nastasijević, Miljković, Lalić, Popa – bez njih je teško zamisliti istoriju srpske književnosti, ali mora se dalje! Ko još može da uživa u novim premudrim Miljkovićima, novim nedorečenim Nastasijevićima, novim polovičnim Popama? Dosta sa hodanjem u iznošenim poetskim patikama po utabanim stazama srpskog pesništva!
Razni su načini na koje je moguće vratiti pesme čitaocima i čitaoce pesmama. Šta ako se poezija koliko god je moguće približi prozi, ako pesnik u njenom nastajanju kao polazište koristi naučne, filozofske ili neke druge neknjiževne tekstove, šta ako subjektivno u pesmi ustupi mesto objektivnom, a motiv neshvaćenog poete zanimljivoj kratkoj fabuli? Da li poezija može da bude izvor informacija o novim teorijama evolucije, saznanjima iz oblasti arheologije ili astronomije? Mogu li, pored književnog, u pesmi opstati i ostali funkcionalni stilovi, recimo, kruti administrativni ili razbarušeni govorni stil, a da se pri tom ne izgubi ono poetsko u poeziji?
Valja istražiti domete pesništva, možda se u tim pokušajima otvore neka potpuno nova poetska vrata. Možda kroz njih požele da gvirnu i oni kojima je aktuelna pesnička umetnost dosadna i nerazumljiva.
Dobit je dvostruka – poezija bi bila osvežena, ubrzana i bogatija za nove motive, izvore, značenja i vrednosti, a kao takva, sigurno bi privukla mnogo više čitalaca. Daleko više od svih bližih i daljih rođaka zajedno.
Dragana Mladenović
[objavljeno: 22/03/2008]
.jpg)
