Izvor: Politika, 16.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Don Žuan, panker
Na našim scenama igraju se neke nove priče oslonjene na mitove o najčuvenijim zavodnicima
Crvena satenska košulja, odelo na crno-sive pruge, vižljasto telo i široki osmeh uokviren zanosom. Brzina, lepršavost, površnost i zavođenje na svakom koraku – tako izgleda savremeni "Don Žuan iz Sohoa", neumorni istraživač erotskih odnosa koga srećemo u najnovijoj verziji legende o Don Žuanu koju je na osnovu Molijerove drame napisao Patrik Marber (Atelje 212).
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Don Žuan, "Zavodnik iz Sevilje", negativni je junak španske narodne legende. Njegova slava raširila se Evropom u XVII veku kada Don Žuan postaje glavni lik priča, romana, poema, opera... Toliko autora se bavilo Don Žuanom, od Tirza de Moline, preko Bajrona, do Mocarta koji piše operu o Žuanu. Koliko danas u jednom gradu ima lovaca na žensku lepotu, senzualnost, ali i lakovernost. Pretpostavljate – mnogo. To su tragači za trenucima sladostrašća i lepote, koji brzo dolaze i prolaze.
Nostalgični lord
Tako i moderni Don Žuan – DJ (Gordan Kičić), koji živi u Sohou, "svaljuje" manekenke i nikada ništa ozbiljno ne radi osim na planu samodokazivanja. "Patrik Marber je napisao jednu kritiku savremenog sveta protiv kojeg se Don Žuan bori. Njega interesuje pitanje, da li je u svetu novca, nemorala, gde ukoliko imaš dakle postojiš, moguće živeti na svoj način. On pokušava da živi na svoj način", objašnjava ponašanje Don Žuana rediteljka predstave Alisa Stojanović. I zaista, "Don Žuan iz Sohoa", iako često deluje neosetljivo i bahato, u stvari žudi za životom, romantikom, poezijom i dušom. On oživljava muziku osamdesetih, kada je još bilo moguće voditi ljubav (a ne samo seks) bez kondoma (i ne oboleti od smrtonosne polne bolesti), držati se za ruke i ne obećavati ništa.
Gordan Kičić smatra da ova predstava "radi" na više nivoa i nastavlja: "Ona na lak način prikazuje današnju realnost sa kojom se mi ne slažemo – svet pun licemerstva. Licemerstvo kao porok i vrlina. Don Žuan otkriva sve likove u komadu. On pokušava da promeni svet. Zašto to radi? On ima novac, on je lord i njemu se može. On to radi sa punom iskrenošću. Iako komad nudi jednodimenzionalnost, to na njega ne utiče. On je panker u duši i svoju ideju sledi do kraja. Don Žuan traži ljubav. Svet je propao i u njemu više nema ljubavi. On razotkriva ljude pokazujući im kakvi su. On je neka čudna ličnost – panker i lakrdijaš." Iako zavedena i ostavljena od Žuana, Elvira (supruga u kratkom periodu) priznaje da je sa njim otkrila granice ženskog oslobađanja.
Iako, kao u legendi, i savremeni Don Žuan iz Sohoa završava u paklu boreći se sa kipom, čini se da je simpatičniji od novih modela svemogućih ženskaroša – robota oličenih u liku Džejmsa Bonda. Don Žuan ima strah od žena i ljubavi, ma koliko za njom vapio, i to ga čini pozitivnijim likom od Bonda koji predstavlja oličenje muške "tehničke" snage.
Iako savremene tendencije podstiču stilove u kojima muškarac i žena treba da žive odvojeno, zatvoreni u sopstveni mit o Narcisu, umetnost se sve više bavi analizama o modernim kazanovama – robotima.
Tako se Nil Labjut u komadu "Neke devojke" (režija Gorčin Stojanović, BDP) bavi odnosom polova i piše komediju o savremenom muškarcu koji je uspešan, ima predivnu verenicu, ali se kao i Don Žuan plaši trajnog vezivanja. I tako mu se ljubavni život svodi na pokušaje veza iz kojih je on taj koji prvi "odšeta", dok one ostaju ucveljene i uplakane (ne znamo samo kad su pre uspele toliko da se "prime"). Komad "Neke devojke" počinje odlukom Čoveka – Muškarca (jedino on u komadu nema ime) da promeni život i veže se za dvadesetogodišnju medicinsku sestru. Pre ženidbe, on odlučuje da poseti četiri žene (fenomen bivšeg i bivše) koje je voleo: školsku ljubav, ljubav iz studentskih dana, bivšu koja je već udata i onu koja ga je naučila seksualnim veštinama. Čovek se, u stvari, vraća u prošlost kako bi među ostavljenima potražio onu savršenu. I opet se pomalja mit o Don Žuanu koji čezne za idealom.
Muškarac opšteg tipa
Nil Labjut, kao i u svojim drugim kontroverznim ("Ovako to ide", "Debela prasica") komadima koji su često skidani sa repertoara nakon nekoliko izvođenja (on svoje junake postavlja u neobične kombinacije i piše o međurasnom ljubavnom trouglu, vezi između vitkog i zgodnog mladića zaljubljenog u preterano debelu ženu) piše o "mračnoj strani" čoveka koja se krije iza najblagorodnije spoljašnjosti. Tako je Gordan Kičić u ulozi Muškarca "opšteg tipa bio sasvim ubedljiv i konkretan. Verovali smo mu i kada debelo laže kao Muškarac, ali i kad, iskreno, mada samo na trenutak, pati kao Muškarac" (Željko Jovanović). Ali da ne bi samo on bio kriv, u komadu se pokazuju likovi žena koje su iz svojih prevelikih (nerealnih) očekivanja, projekcija, često na pogrešan način videle Muškarca koga toliko vole i istovremeno neprestano ogovaraju.
Ali preteča savremenog Don Žuana nalazi se u istorijski dokumentovanom zavodniku Kazanovi kojim se bavio nemački novelista Artur Šnicler u priči "Povratak Kazanove" prema kojoj je nastala istoimena predstava u režiji Ane Tomović (SNP). Autor "Novele o snu" (prema kojoj je snimljen čuveni film "Širom zatvorenih očiju" u kojem se analizira paralela između seksualne fantazije i realnog života) smatrao je da čovekove erotske misli "izbijaju u pojedinom trenutku tokom dana, bez pravičnog razloga, jer one većinu vremena stoje u našoj intimi". Ovaj poznavalac ljudske podsvesti kome je i Frojd odao priznanje bavio se osnovnom motivacijom Kazanovinog predimenzioniranog erosa, koji osvajanjem žena pokušava da prevaziđe sopstvenu nemoć.
"Ovo je priča o strahu od starenja i strahu od smrti, o zanosnom bleštavilu mladosti nakon koje sledi neizbežna druga faza života, koju ne želimo da prihvatimo, ali se zapravo nikad ne mirimo s njom. To je priča o svevremenoj ljudskoj žudnji da se bude večno mlad i tragediji suočavanja sa sopstvenom prolaznošću. Prilično patetično", objašnjava ideju predstave Ana Tomović. Šniclerov Kazanova, venecijanski političar, propovednik, intrigant, špijun, sada je već star i ofucan. On je spao na par zlatnika, krčmaricu iz Montane i dijalog sa samim sobom. Nakon izlaska iz zatvora, posmatramo njegovo poslednje zavođenje i želju da povrati svoj osvajački nagon. On je očajan i ranjen, nepopustljiv i opasan Kazanova (Radoje Čupić), kreće se po ivici izazivajući osećanje ljubavi i mržnje. U jednom trenutku ga sažaljevamo, a u drugom ga se gadimo. Iako nosi periku, ovaj Kazanova je predstavnik filozofije sreće.
Za njega je zavođenje umetnost, on poštuje žene do feminizma, dok klonirani tipovi poput Džejmsa Bonda ili Hju Hafnera, nakon muvanja bez mnogo suvišnih komplimenata i zavrzlama, odlaze po cigarete ne vraćajući se na mesto zločina.
Maja Ristić
[objavljeno: 16.06.2007.]
.jpg)
