Izvor: Politika, 07.Sep.2013, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dominacija dobrih debitanata
Kritičari Fedeore već dodelili svoje nagrade „Gospođici Nasilje”, „Vitlajemu” i „Razrednom neprijatelju”, čeka se odluka o „Zlatnom lavu”
70. VENECIJA
Venecija, Lido – Još malo pa kraj 70. Mostre. U atmosferi iščekivanja dodele „Zlatnog lava”, već počinju da se sležu utisci o svemu onom što je u svojim programima i na značajno unapređenom marketu, ponudio ovogodišnji Venecijanski festival. U jednoj rečenici: dobri i kvalitetni, većinski >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << evropski filmovi, dominirali su jubilarnom Mostrom.
Zanimljivo, najviše ovakvih filmova bilo je u programima „Dani autora” i „Nedelja kritike” i najveći broj njih su debitantska dela, što veoma ohrabruje. Mnoga od njih prepoznala je međunarodna kritika i podržala ih nagradama, pa je to učinio i žiri Fedeore – Federacije filmskih kritičara Evrope i Mediterana, u čijem je radu učestvovala i potpisnica ovih redova.
Za najbolji film programa „Dani autora” nagrađen je izraelski „Vitlajem” Juvala Adlera, sirovi i realistički portret života u konfliktnoj zoni Bliskog istoka, autentično filmsko delo o kompleksnom odnosu između oficira izraelske Tajne službe i njegovog informera, palestinskog tinejdžera koji su razapeti između lojalnosti i čitave skale moralnih dilema. Nagrada za najboljeg mladog reditelja otišla je u ruke bugarskom debitantu Milku Lazarovu za režiju filma „Otuđenje”, paraboličnu priču o kupovini beba, sa stavom da ne postoje loši ljudi, već loša ljudska dela. Specijalna priznanja dobio je i francuski debitantski film „Lep život” Žana Denizoa.
U veoma uzbudljivoj „Nedelji kritike”, među sve samim debitantskim filmovima, kao najbolji se izdvojio slovenački „Razredni neprijatelj” Roka Bičeka, o kojem je nedavno bilo reči na stranicama „Politike”. Biček je nagradu Fedeore za najbolji film u „Nedelji kritike” dobio za sajno napisan i zaokružen scenario, glumačke izvedbe uverljive do suza i vrhunsku fotografiju. Nagrada Fedeore za najbolji snimateljski rad pripala je čileanskom direktoru fotografije Inti Brionesu za izvanredan doprinos potresnom filmu „Sestre Kvispe” u režiji Sebastijana Sepulveda, dok su specijalne pohvalnice dobili: italijanski glumac Đuzepe Batiston za izvanredno odigranu kompleksnu ulogu u komediji „Zoran, moj rođak idiot” italijanskog reditelja Matea Oleta (rođen u Gorici), kao i švedska vizuelna umetnica Ana Odel, za kompletan autorski rad u svom psihološki provokativnom debitantskom filmu „Okupljanje”.
Od dvadeset filmova u glavnom takmičarskom programu 70. Mostre, žiri Fedeore je Nagradom za najbolji evropsko–mediteranski film nagradio delo „Gospođica Nasilje” grčkog reditelja–debitanta Aleksandrosa Avranasa, kao izvanredno koncipiran i režiran film o psihičkom, fizičkom i seksualnom nasilju unutar porodice u kojoj se, zbog straha, poštuje kodeks ćutanja.
Sve nagrade žirija Fedeore sinoć su uručene dobitnicima na ceremoniji koju je Venecijanski festival organizovao u vili „Dana autora”, u prisustvu svih programskih čelnika: Alberta Barbere, Đorđa Gosetija i Frančeska Di Pačea. Oficijelne festivalske nagrade dodeljuju se u Sali Grande u kojoj se trenutno obavljaju poslednje pripreme.
Inače, u samoj festivalskoj završnici, osim filmova „Valensa, čovek nade” Anžeja Vajde, dokumentarno-igranog „Kako je čudno zvati se Federiko: Skola govori o Feliniju” Etorea Skole, viđen je i italijanski dugometražni dokumentarni film „Sveti prsten” Đanfranka Rosija, svojevrsna mapa mesta koja gravitiraju oko, po problemima, čuvenog rimskog autoputa, prstenaste zaobilaznice. Popularni prsten je za Rimljane sinonim za haos, propuštene izlaze i svakodnevne duge redove, a Rosi o tome kazuje kroz polufikcijske ispovesti jednog umetnika, botaničara, prodavca jogurta, ribara...
Viđen je i „Ljubomora” novi film, crno-beloj tehnici uvek vernog, francuskog reditelja Filipa Garela, u kojem ponovo igra njegov sin Luj i koji je nešto dinamičniji i bolji od nekoliko njegovih predhodnih filmova. I Đani Amelio je sa filmom „L’Intrepido” donekle razočarao, jer je čitavu ovu nadrealnu komediju bukvalno svalio na leđa glumca Antonija Albanezea, što se pokazalo kao nedovoljno.
Ni tajvanski maestro, voljeni Cai Ming Liang nije sa filmom „Psi lutalice” dosegao svoja predhodna dela „ Ćudljivi oblak”, „Živela ljubav”, „Rupa”, „Buntovnici neonskog Boga” ili „Zbogom, Dragon in”. Ming Liang i u ovom filmu koristi sve poznate njegove motive: otuđenje, raspad porodice, zagađenje sredine, nedostatak vode i opet to čini na izvanredno snažan vizuelno-poetski način. Međutim, njegovih uvek maestralno koncipiranih dugih kadrova, ovog puta je previše.
Dubravka Lakić
objavljeno: 08.09.2013.
