Izvor: Politika, 21.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dolazak Turske
Skoro u poslednji čas, Turska je prošle nedelje pružila Evropi ruku i spasla Nabuko, evropski gasovod, koji je trebalo da bude doveden u pitanje ruskim desantom gasom na Balkan, nedavno u Bugarskoj.
Ideja je da Nabuko propusti u Evropu gas iz Irana, Turkmenije, Azerbejdžana i Kazahstana, ukidajući upućenost tih zemalja na obavezni transport kroz Rusiju. Gasovod bi finansirale firme Austrije, Mađarske, Rumunije, Bugarske i Turske (prikladno trasi provodnika). Međutim, otegli su >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se bili pregovori o projektu, učešću i uslovima, čime je Moskva podstaknuta da obesmisli Nabuko.
„Istovarom” ruskog transporta na samom Balkanu (Južnim tokom u Bugarskoj), Nabuko je trebalo da postane neisplativ. Osim toga, ruski gasovod ima i dalekosežan politički cilj – da Moskva vrati uticaj na „zapadni Balkan” u trenutku s najvećim izgledima za uspeh, pre nego što Evropa i Srbija mogu da prevladaju traumu poremećenih odnosa.
„Logično zaokruživanje EU” moglo bi se otegnuti, u prilog potencijalu nestabilnosti „neobuhvaćenog prostora”, koji bi ponudio vreme i priliku da se u proces umeša Rusija.
Nabuko prolaz otvoren je odlukom Ankare da Evropljanima ukloni prepreku svojih „tehničkih rezervi”, motivisanih ne tehničkim koliko političkim razlozima. Ovi drugi, tiču se, dabome, velike želje Turske da se priključi Uniji i nesporazuma Ankare najvećma s Francuskom, ukopanom iza „jermenskog bastiona” kao političke prepreke.
Pitanje je, međutim, koliko će još Pariz izdržati u bojkotu. Turska se nameće rastućom geopolitičkom težinom svog položaja i uticaja, kao iznova stabilizovani kontrolor Bosfora i Dardanela, ali ovoga puta u formi mosta koji se ne može zaobići u propuštanju energije Kaspija u Mediteran.
Uz to, Ankara nije usamljena u svom regionu. Iza Turske maršuje porodica rođačkih naroda i država kojima je takođe potreban Zapad, u uverenju da ih Evropa sada može spasti stanja u kome su izgubile vek neprimećene. Sve dok na njihovo postojanje (Azerbejdžana, Kazahstana, Uzbekistana, Turkmenije") nije skrenula pažnju glad za njihovim gasom i naftom.
U jedanaest ratova Rusija i Turska su 44 godine vodile borbu za Crno more i Kavkaz, da bi raspad Sovjeta na kraju više komoditeta u tom prostoru ostavio Turskoj nego Rusiji. Ali Ankara i Moskva nisu iz toga izašle s nabojem novog otvorenog neprijateljstva. Zrelije za svoje istorijsko iskustvo, usrdno su se latile izgradnje konstruktivnijih odnosa, korisnih za suživot u verski i etnički šarolikom regionu.
Tursku je to učinilo i partnerom Rusije, bez obzira na to što je u isto vreme i „kandidat-pripravnik” Evrope. Most je utvrđen na račun Odžalanovih Kurda i Dudajevljevih Čečena secesionista, koji su na obe strane ostavljeni bez podrške.
Treći proevropski argument Turske jesu njene rehabilitovane veze sa Amerikom, reklo bi se, važnim „advokatom” pri „komisiji za prijem” u Evropu. Odnosi Ankare i Vašingtona „renovirani” su tek posle ne malih iskušenja, nakon otkaza Turske u automatizmu savezništva iz vremena hladnog rata. U trenutku agresije SAD na Irak, Americi su uskraćene usluge turske aviobaze. Zauzvrat, SAD su bile protiv ideje da Turska kroči trupama u irački deo Kurdistana, a odande je izložena napadima kurdskih diverzanata.
Za trenutak se učinilo da dve zemlje srljaju u srozavanje još i poslednjeg uzajamnog poverenja.
Turska, podeljena protestima sekularnih i svojih verski orijentisanih građana, sjedinila se u zahtevu da se Kurdima koji su upadali iz Iraka odgovori „kako treba”. Ali „kako treba”, značilo je razvaliti po saveznicima SAD na severu, u retko stabilizovanom području Kurdistana.
Može li Vašington steći saveznika u Iraku, a i sačuvati Tursku, saveznika u NATO-u? Suočena s dilemom, Amerika je odlučila da proba. Mogućno je da je time Ankari definitivno otvorila vrata Evrope. Turska sa toliko prednosti nijednoj strani nije izlišna.
Petar Popović
[objavljeno: 22/02/2008]
