Izvor: Politika, 23.Okt.2013, 15:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Doktor Džekil i mister Klark
Svako ima pravo da svoje mišljenje izrekne u knjizi, ali bi se od profesora istorije sa Kembridža ipak očekivalo da stavove iznesene u svojoj knjizi brani, ma koliko oni bili neprijatni za onoga kome daje intervju
Profesor Kristofer Klark, autor knjige „Mesečari: kako je Evropa krenula u rat 1914“, nedavno je (23. septembra) „Politici“ dao intervju naslovljen kao „Moja knjiga nije uperena protiv Srba“ u kome se mogu naći pohvale Srbiji s početka 20. veka, današnjoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Srbiji („Danas je Srbija zrela demokratija…“), a ističe se i da: „Svaki istoričar, političar ili bilo ko drugi ko osuđuje Srbiju ili Srbe kao nasilne ili netrpeljive, naprosto pokazuje šovinizam. Zaprepašćen sam idejom da neko može i da pomisli da je to bila namera moje knjige.“
Možda nije bila namera, ali jeste rezultat. Idemo redom. Već u uvodnom poglavlju knjige, mister Klark povlači paralelu između savremenih terorističkih organizacija i Mlade Bosne, konstatujući da je zbog toga Sarajevo 1914. bliže današnjem vremenu nego što je to bilo 1980. godine. Tada nije bilo Al Kaide i srodnih terorističkih organizacija. Nadalje, autor navodi da je isuviše dugo dominirala (pogrešna) teza o atentatu u Sarajevu kao izgovoru, a ne kao o stvarnom uzroku Prvog svetskog rata. Naravno, ukoliko je taj atentat stvarni uzrok, onda je daleko manja odgovornost velikih sila tog vremena, naročito onih koje su danas veliki prijatelji unutar EU.
Ne gubeći vreme da početak sukoba postavi na noge, autor knjigu o tome kako je Evropa ušla u rat 1914. godine započinje – u Beogradu, Majskim prevratom iz 1903. godine. Upravo je, na taj način se saopštava, ubistvom monarha i dinastijskom smenom u Srbiji započeo najveći pokolj u dotadašnjoj istoriji. Zaboravimo nevažne događaje poput ujedinjenja Nemačke (onog iz 19. veka), zaboravimo borbe velikih sila za širenje njihovih kolonijalnih carstava diljem sveta (anglo-ruska „Velika igra“ u Aziji, na primer), zaboravimo anglo-nemačku trku u (pomorskom) naoružanju – ništa od toga nije bitno, sve je počelo usred Beograda sa krajem Aleksandra i Drage Mašin.
U knjizi nema niti jedne reči pohvale za srpski politički život tog vremena, osim nešto simpatije za neke političke ličnosti. Naprotiv, Srbija je prikazana kao nazadna zemlja, niskog nivoa ljudskog kapitala, okrenuta militarizmu, istoriji, nasilju i osveti. Iako u intervjuu doktor Džekil tvrdi „Srbija je 1910. godine bila ustavna monarhija sa jakim i slobodnim parlamentom, moćnim političkim partijama i slobodnom štampom“, takvih tvrdnji nema u knjizi. Vrhunac informacija o Srbiji kao demokratskoj zemlji je navođenje da je kralj Petar preveo ključno delo Džona Stjuarta Mila.
Štaviše, kaže mister Klark na samom početku knjige, ulogu Srba u početku Prvog svetskog rata treba posmatrati savremenim očima. „Posle Srebrenice i opsade Sarajeva, teže je Srbiju posmatrati kao žrtvu politike velikih sila“. Štaviše, „Iz perspektive današnje Evropske unije, imamo više simpatija za krpež habzburške Austrougarske“. Mister Klark se potom baca na posao u kojem ima svekoliko razumevanje za sve ono što radi Austrougarska i nikakvo razumevanje za ono što rade Srbi, sa ove ili one strane Drine. Austrougarska je legitimno branila svoju legitimnu suverenost nad Bosnom, a Srbija ju je zločinački potkopavala. Jeste da je Oskar Poćorek (onaj što je sjajno organizovao posetu Franje Ferdinanda Sarajevu) zabranio, između ostalog, mnoge kulturne organizacije bosanskih Srba, ali to je bilo opravdano, zbog „eskalacije srpskog ultranacionalističkog militarizma“. Srpsku državu karakteriše „šovinistički iredentizam“, a Srbi su opsednuti mitom o Milošu Obiliću, čije su „centralne teme ubistvo, žrtvovanje, mučeništvo i žeđ za osvetom mrtvih“. Naravno, protiv takvih i njihove zemlje, sve je dopušteno – uključujući i agresivni rat.
Nema ni reči o toku rata u Srbiji (osim kao uzgredni komentar poruke ruskog cara da „Srbi treba da se bore kao lavovi“), još manje o gubicima srpske vojske i stanovništva, u relativnom iznosu najvećim ljudskim gubicima tog rata. Kada se već, između redova, uz veliko razumevanje za Austrougarsku i prezir prema Srbiji, vidi sud autora o legitimnosti kažnjavanja ove druge, onda bi bilo pošteno i da se kaže kakva je bila ta kazna.
Svako ima pravo na svoje mišljenje, svako ima pravo da to svoje mišljenje izrekne u knjizi, ali bi se od profesora istorije sa Kembridža ipak očekivalo da brani svoje stavove, one iznesene u knjizi, ma koliko oni bili neprijatni za onoga kome daje intervju. Kad je već u knjizi napisao da je Gavrilo Princip terorista, neka brani taj svoj stav. Čudan slučaj doktora Džekila i mister Klarka izgleda da je specifičan po tome što naš doktor Džekil ima mnogo lica, po jedno za svaku zemlju u kojoj daje intervju. Ovo je doktor Džekil 21. veka.
Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu
Boris Begović
objavljeno: 23.10.2013.
