Izvor: Politika, 16.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dobar pandur – rđav pandur
Da li je previše očekivati da će jednog dana istina postati naučnim radnicima i univerzitetskim nastavnicima, na Zapadu i na Istoku, na Jugu i na Severu, prisniji prijatelj nego njihova zemlja
Objavljujemo esej „The academic West and the Balkan test”, Alekse Đilasa, doktora sociologije, esej je objavljen u engleskom časopisu „Journal of Southern Europe and the Balkans”, decembra 2007. u prevodu autora.
Zvanični Zapad i posebno Sjedinjene >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Države nisu bili protiv kulta Tita. Možda su mu se čak i radovali. Američkim predsednicima, na primer Ričardu Niksonu, Džeraldu Fordu i Džimiju Karteru, nije bilo neprijatno da javno laskaju Titu, koji je navodno bio mudar državnik i simbol slobode. Niti je Margaret Tačer iz Britanije bila škrta kada mu je davala komplimente. Zapadne vlade nikada nisu otvoreno ohrabrivale jugoslovenske komuniste okrenute ka reformama, ili jugoslovenske kritičke intelektualce i disidente, i retko su protestovale kada ih je Tito isterivao iz službe, proganjao ili bacao u tamnicu. Titova Jugoslavija bila je nezavisna od Sovjetskog Saveza i to je bilo u interesu Zapada. Sve drugo bilo je od malog značaja. Da li grešim ako smatram da je takva politika zapadnih zemalja bila nacionalistička?
„Balkan postaje Jugoistočna Evropa: Vek rata i tranzicije” Džona R. Lempija je dobra knjiga koja je mogla da bude bolja, dok knjiga Sabrine Ramet nije za preporuku. Ali, i pored ogromne razlike u pristupu i kvalitetu, obe knjige su napisane s nesumnjivo zapadnog, i posebno s američkog, stanovišta. Lempi i Rametova ponekad čak liče na filmsku sekvencu dobar pandur / rđav pandur – ona napada bez milosti, on sav mekoća i diplomatija. Kao većina Amerikanaca, međutim, oni su potpuno nesvesni svog nacionalizma. Mi na Balkanu možda smo više nacionalisti od Amerikanaca ali, takođe, imamo manje iluzija o sebi.
Britanski premijer Vinston Čerčil održao je 6. septembra 1943. govor na Univerzitetu Harvard, ustvrdivši kao što je dobro poznato da će „imperije budućnosti biti imperije uma”. Može se pitati, dakako, zašto posle Drugog svetskog rata Čerčil nije radio ono što je propovedao. Ja mislim da je u vreme kada je održao govor bilo već suviše kasno za ma kakvu imperiju i siguran sam da nijedan imperijalizam nema budućnosti u dvadeset prvom veku. Ali, zaista verujem da danas zemlja ili grupa zemalja može da vodi svet jedino ako odlučno prihvati visoke intelektualne, moralne, pa možda i duhovne vrednosti. Osim toga, uveren sam da Zapad i posebno Sjedinjene Države imaju pravo i dužnost da se bore za globalni trijumf liberalne demokratije i da to uključuje igranje aktivne uloge u razrešenju nacionalističkih sukoba. Najzad, naučni radnici i univerzitetski nastavnici koji proučavaju nacionalizam trebalo bi da budu na najistaknutijem položaju kod svih takvih poduhvata. Ali, ne mogu intelektualno da se bore protiv nacionalističkih sukoba po celom svetu, uključujući naravno one na Balkanu, ako prvo ne savladaju vlastiti nacionalizam.
Naučni radnici i univerzitetski nastavnici na Zapadu – i mi na Balkanu isto tako – trebalo bi da se prisetimo uzvišene izreke pripisane Aristotelu, još jednom balkanskom filozofu: „Amicus Plato, sed magis amica veritas”. Umesto „Plato” mi svi treba da stavimo „patria”. Da li je previše očekivati da će jednog dana istina postati naučnim radnicima i univerzitetskim nastavnicima, na Zapadu i na Istoku, na Jugu i na Severu, prisniji prijatelj nego njihova zemlja? Pustite me da razmislim o tome.
Beograd, jun-jul, 2007
Kraj
Aleksa Đilas
[objavljeno: 17/04/2008]
