Izvor: Politika, 04.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dinar brani evro
Tri nedavne pozitivne ocene guvernera Narodne banke o finansijskim tokovima u Srbiji izazvale su posebnu pažnju javnosti. Prva među tim ocenama je da Narodna banka mora da interveniše i "brani evro od dinara", koji sve više jača.
Odmah se nameće pitanje da li je to što dinar trenutno jača izraz snage domaće privrede ili ne. Odgovor je, uglavnom – negativan. Uobičajeno je da vrednost domaćeg novca raste kada dolazi do snažnog i stabilnog rasta produktivnosti i proizvodnje, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kada izvoz nadmašuje uvoz a zemlja ostvaruje suficit platnog bilansa. Poznati su takvi primeri jačanja domaćeg novca na osnovu snažnog rasta u Nemačkoj i Japanu šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, i u drugim istočnoazijskim privredama, deceniju-dve kasnije. U tom slučaju, vrednost domaće valute raste i ona je odraz ukupne snage privrede.
Kod nas, međutim, privreda tek treba da ostvari stabilan rast, a vrednost izvoza je manja od uvoza i u tom pogledu smo u deficitu čak i kad se izvoznim stavkama dodaju značajne doznake iz inostranstva. Ceo taj deficit platnog bilansa je izuzetno visok i iznosi preko deset odsto domaćeg bruto-proizvoda.
Kako se, onda, deficit pokriva i zašto dinar jača iako mnogo više uvozimo nego što izvozimo? Deficit se pokriva, prvo, tako što evro pristiže u zemlju prodajom domaćih preduzeća i banaka stranim investitorima (proces privatizacije). Drugi još važniji kanal je privatno zaduživanje (stanovništva i preduzeća) u inostranstvu. To su, u stvari, aktuelni krediti "uđeš – izađeš" i slični. Banke locirane u Srbiji uzimaju kredite u inostranstvu po nižim kamatnim stopama i plasiraju ih ovde po višim. Time se bave sve banke, i domaće i strane, s tim što su stranim ove transakcije olakšane jer imaju svoje centrale u inostranstvu.
Dakle, platni deficit koji nastaje tako što manje izvozimo nego što uvozimo trenutno je više nego pokriven prilivom deviza, s jedne strane, od prodaje firmi i privatizacije, i, s druge strane, od privatnog zaduživanja u inostranstvu, preko bankarskih kredita. Ova dva izvora dovode do toga da u Srbiju ulazi relativno mnogo stranog novca, što uslovljava da se vrednost dinara u odnosu na druge valute povećava. Zato guverner mora da "brani" evro, to jest da sprečava preterani rast vrednosti dinara.
Zbog relativno velikog priliva strane valute, rastu i devizne rezerve. Ali, poenta je u tome da ni jačanje dinara, ni rast deviznih rezervi nije odraz snage privrede Srbije i njene ekspanzije, kao što je to svojevremeno bio slučaj s već pomenutim istočnoazijskim zemljama i Nemačkom. Jer, zaduživanje u inostranstvu, makar se odnosilo na građanstvo i preduzeća, ne može dugoročno da pokriva platni deficit koji stvara razlika između vrednosti uvoza i izvoza. Pogotovo što može da se desi da priliv stranih kredita naglo stane (recimo, zbog problema s njihovim vraćanjem). Prestankom priliva evra vrednost dinara bi, međutim, počela da pada, što bi moglo da dovede i do finansijske krize.
Druga ocena guvernera odnosi se na usporavanje inflacije. Takav trend je uočen, mada je inflacija, u poslednjih 12 meseci, još uvek visoka (15, odnosno 11 odsto takozvane bazne inflacije, za cene koje nisu pod kontrolom države). Ali, inflacija je usporena i reč je o pozitivnom trendu. Čime je inflacija usporena? Jednim delom, podizanjem obaveznih rezervi poslovnih banaka. Ovom merom centralne banke smanjena je jagma za kreditima i donekle je ograničena potrošnja. Inflacija je obuzdavana i time što nominalna vrednost dinara praktično nije menjana više od šest meseci. Inflacija je u ovom periodu bila bar pet-šest procenata, a vrednost dinara nominalno je ostala ista, što znači da je u istom razmeru vrednost dinara realno povećana. I tako je NBS de fakto obuzdavala inflaciju. Druga strana te politike je da rast vrednosti dinara destimuliše izvoz, koji je ionako daleko ispod nivoa uvoza. Dakle, održavana visoka vrednost dinara svakako ne odgovara onima koji izvoze, jer na domaćem tržištu imamo precenjen dinar. Rast vrednosti dinara, međutim, pogoduje onima koji proizvode za domaće tržište. I destimuliše one koji bi trebalo da izvoze i vuku privredu napred.
Najzad, treća ocena koju je izrekao guverner odnosi se na vraćanje dugova MMF-u. Deo novca iz deviznih rezervi je iskorišćen za isplatu dugova, što je dobro. Ali sada bi bilo opasno novo podsticanje državnih investicija, o čemu se takođe govori. Ministar finansija je najavio investicioni program koji bi bio finansiran iz sredstava dobijenih privatizacijom, što bi dodatno podstaklo tražnju i – ponovo uvećalo inflaciju. Guverner je toga svestan i time se mogu objasniti aktuelni razgovori između centralne banke i ministarstva finansija – o koordinaciji monetarne i fiskalne politike, koja ne bi smela da dovede do nove velike potrošnje i investicija, jer bi nas to uvelo u nove nestabilnosti. Zaustavljanje inflacije može da bude ostvareno samo ako se odgovarajućoj monetarnoj politici pridruži i fiskalna, a to znači pre svega obuzdavanje potrošnje i odustajanje od velikih državnih investicionih poduhvata.
Pavle Petrović
Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu
[objavljeno: 04.07.2006.]
