Izvor: Politika, 10.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Desimir Tošić – protivnik bez mržnje
Desimir Tošić je čitavog života bio ne samo kritičar komunizma, već i njegov aktivni i politički organizovani protivnik. Zato u Snazi i nemoći zadivljuje kako se on uspešno brani da ne podlegne, poput mnogih naših intelektualaca, tamnim čarima fanatičnog antikomunizma. Šta ga je spasavalo od te zaslepljujuće ideologije? To su sigurno one iste vrline i opredeljenja koji su ga štitili od nacionalizma: analitičnost, odmerenost, vera u razum i činjenice, tolerantnost. Uz to, on >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je suviše dobro poznavao staru Jugoslaviju da bi žalio za njom, mada ju je branio kada su komunistički istoričari i propagandisti pokušavali da je svedu samo na bedu i ugnjetavanje.
U njoj posle državnog udara kralja Aleksandra od 6. januara 1929. nije bilo pravog političkog života i zato Tošiću komunističko revolucionarno organizovanje, kome se inače suprotstavljao (budući da je bio vođa omladine Demokratske stranke), nije izgledalo kao nešto neprirodno i tuđe, nametnuto iz sovjetske Rusije i inspirisano isključivo ideološkim zanosom.
Tošićeve analize komunizma duboke su baš zato što on piše sa svešću da se radi o „našem komunizmu”. Taj protivnik komunizma, a i njegova žrtva (samim tim što je bio emigrant), uzdiže se do najveće objektivnosti i potvrđuje sebe kao nepatvorenog demokratu kada piše da je gonjenje komunista u predratnoj Jugoslaviji bilo sudbinska greška za tadašnji poredak.
Aleksandrova diktatura i autokratski režim kneza Pavla razbili su i ograničili političke stranke, a one su onda još više razorene u Drugom svetskom ratu – kako zbog okupacijskog režima Nemačke i njenih saveznica, tako i ustaškim terorom i građanskim ratom. Zato komunisti, mada nesumnjivi boljševički borci za „monizam”, nisu krajem rata i neposredno posle njega rušili „pluralizam”, jer njega odavno nije ni bilo, već su silom i propagandom sprečavali ostatke ostataka političkih partija da se izbore za ravnopravnost.
Među predratnim stranačkim liderima koji su 1945. pokušavali da uđu u politički život bio je i Milan Grol, predsednik Demokratske stranke i član izbegličke kraljevske vlade u Londonu. Za razliku od svog partijskog šefa koji se vratio iz emigracije i ubrzo bio ućutkan, Tošić je odlučio da ostane van zemlje, smatrajući da borbi za demokratiju može više doprineti naučnim, publicističkim i političkim radom koji je van domašaja komunističke policije.
Desimir Tošić je pisao da je za komuniste rešavanje nacionalnog pitanja bilo sredstvo revolucije i osvajanja vlasti, ali je podvlačio i da je partizanski pokret bio najjači u srpskim krajevima. Bio je svestan da 1945. nije došlo samo do promene vlasti – do ustoličenja jedne partije i njenog vođe – već i da se u zemlji dogodila prava revolucija. On neće zanemariti ni promene do kojih će kasnije doći – prelazak stanovništva sa sela u grad, industrijalizaciju i rast životnog standarda.
Jedan je od prvih koji je primetio da u jugoslovenskom privrednom razvoju ima malo trajnog i stabilnog, kao i da je porasli životni standard „hohštaplerski” (njegov izraz), to jest zasnovan u priličnoj meri na zapadnoj pomoći i kreditima i novcu koje su rodbini slali radnici na radu u inostranstvu. Istovremeno, bilo mu je jasno i da su mnogi zavarani tim polovičnim uspesima, da ideja socijalizma ima privlačnu snagu i da Titova Jugoslavija, mada kao diktatura bez ugleda u svetu, ipak posle sukoba sa Sovjetskim Savezom 1948. ima veliku međunarodnu težinu.
Tošić ne samo što je ukazivao na to da su mnogi protivnici komunista gori od njih samih, već je isticao da među komunistima ima ne malo onih koji se zalažu za promene. Nikada nije bio sklon antikomunističkim uprošćavanjima, kao što je ono: Svi komunisti su isti! Brzinom koja zadivljuje uočavao je reformističke struje u partiji i zatim ih uporno podržavao, istovremeno kritikujući njihove lidere što ne idu dalje i ne traže više. S posebnom pažnjom analizirao je posleratnu politiku prema nacionalnom pitanju, a za ogromno vreme koje je proveo mučeći se s nerazgovetnim Kardeljevim delima zaslužio je odlikovanje. Od početka i potpuno jasno uočava krizu u koju jugoslovenska federacija ulazi sa ustavnim amandmanima i Ustavom od 1974. Naslutio je, između ostalog, da će jedinice republičkih teritorijalnih odbrana postati nacionalne vojske.
(Odlomak iz teksta „Patriotski antinacionalizam Desimira Tošića”, predgovora knjizi Desimira Tošića Snaga i nemoć: Naš komunizam 1945–1990, Akademija Nova, Beograd 1998.)
Aleksa Đilas
[objavljeno: 11/02/2008]
