Izvor: Politika, 09.Jan.2013, 23:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dementno društvo
Bogate hapse zato što su naudili državi, a ne sirotinji
Svako novo doba zaboravlja staro. I tu nema ničega čudnog. Neke vrste zaborava su i lekovite. Uostalom mlad je onaj ko je kadar da zaboravlja. Ali naše doba je na drugi način dementno. Nije reč samo o starenju društva i rastu dementnih osoba.
I samo društvo boluje od Alchajmerove bolesti. Nemački sociolog M. Grefrat je upozorio da je demencija život lišen prošlosti, ali i budućnosti. U sumornoj sadašnjici >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vlada bezvoljnost, lišena vizija i utopije. Živimo bez alternative i u suvom ritmu koji nameće tržište na kom se sve može platiti (od skupih lekova do maturskog i diplomskog rada).
Kao da i sve brži računari ubrzavaju zaborav. Budućnost je kolonizovana jer se svako nada da će biti vlasnik svog dućana i lider na tržištu. A nova sociološka istraživanja (Z. Golubović, I. Spasić) pokazuju da običan čovek još opaža prošli socijalizam kao stanje normalnosti. Da li je vlast dementnija od običnog čoveka? Uvek je i bila.
Kakve to veze ima s novom godinom? Ima, ima. Režim hapsi i pušta tajkune, u hapšenjima ima sistema, ali nema kritike sistema. Bogate hapse zato što su naudili državi, a ne sirotinji.
Hapse ih zato što nisu platili porez, a ne zbog izrabljivanja. Krivi su jer su oštetili državu koja je nacionalna i kapitalistička, a ne proizvođačku klasu koja je multinacionalna i sve siromašnija.
Može li neplaćeni porez biti bolniji od gladi? Može, jer je dementno društvo zaboravilo na gladnu klasu koja je potonula čim je bunar levice zatrovan nacionalizmom.
Da li će hapšenja tajkuna pomoći pravdi ako istraga pokaže da su Miškovići kršili zakon? Neće, jer zakon nije dovoljan osigurač pravde. Šta onda činiti? Ima više rešenja.
Pođimo od najpovršnijih. Najveći deo onih koji sumnjaju u vladine mere kaže da hapšenja treba da se oslone na institucije, pa će to onda osigurati i pravdu. To je hegemoni diskurs o Miškoviću, maksimum kritičnosti, gornja granica tranzicijske svesti. Nema od nje velike vajde.
Duboke maligne promene traže hirurga, a ne radiologa. Kao i mnogi prethodni, i pomenuti će izaći iz pritvora, a sudski postupak će advokati, virtuozi procedure, rastegnuti u nedogled. Zato nešto radikalniji kritičari kažu da treba otići korak dalje. Da se do pravde može doći tek ukoliko se dovedu u pitanje postulati tranzicije i tajkuni priupitaju kako su stekli prvih milion evra. Toga se naš režim ne seća jer neće da dira u osinje gnezdo ratnog profiterstva.
Naši nisu ni blizu Olandu u Francuskoj. Naprotiv, hrabre zgrtanje: „Plati porez, pa eksploatiši koliko hoćeš”. Zato nova hapšenja možda i ne plaše „zdrave patriotske preduzetnike”. Plati porez, sponzoriši partiju, prihvati se kumstva na svetosavskom balu i okajao si sve grehe.
Tek retki kritičari opominju da je zaboravljena suština. Da su i same ustanove tranzicije nelegitimne, koliko god bile legalne. Legitimnost im može pružiti samo sistemski osigurana solidarnost, a ne nekažnjiva nadeksploatacija. Ali kako, kad ova dovodi u pitanje privatizaciju?
Možda zato i nema izlaza. Zato će i aktuelna hapšenja i ponuđene glave na tanjiru biti verovatno zaboravljeni čim se u javnost žednu zabave i osvete ubace nove afere. Jednako kao što su sa ofanzivom neoliberalizma u poslednjoj četvrtini stoleća zaboravljeni pravda i jednakost. Kritičari sistema, a ne vlasti, upozoravaju da se tržište otelo i svladalo demokratiju koje nema bez socijalne solidarnosti.
Nisu li Miškovići i pritvoreni da bi se isti kapitalizam sačuvao? Sve ređi dosledni socijaldemokrati upozoravaju: „Svojina obavezuje”, ali su cinični neoliberali glasniji. Viču: „Ko misli na sebe, misli na sve”.
A onaj ko danas traži jednakost, kažu, sklon je totalitarnom. Patološko brisanje klasne pravde dodatno zamagljuje i novi mit o ugroženom srednjem sloju kao tobožnjem temelju demokratije.
Cilj je ovog priloga da ublaži dementnost i podseti da kritika vlasti nije isto što i kritika sistema. To su različite stvari. Nije prazna metafora ako se neupitni kapitalizam uporedi sa azilom u kom se hiperaktivni dementni bolesnici vrte u krugu sumorne sadašnjice, lišeni svesti o prošlosti i o budućnosti.
Ako je za utehu, treba dodati da navedena alchajmerizacija društva ipak nije nasledna, niti je sudbina. Naprotiv, može se lečiti. Kako? Možda tako ako se intelektualna avangarda izvuče iz začaranog kruga površne kritike vlasti i okrene dubljoj kritici kapitalističkog sistema.
*Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu
Todor Kuljić
objavljeno: 09/01/2013
