Izvor: Politika, 15.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Deda Kole sa Besne Kobile
Nikola Antić zagazio u 101. godinu, ali se „sa lekarima nikada nije družio”, svaku „boljku” lečio je čajevima od biljaka koje sam ubere
Panevlje kod Vranja – Nema veće sreće i zadovoljstva nego da volite i budete voljeni. Ništa vas onda ne može sprečiti da sve uradite i postignete u životu. Naravno, treba izbegavati trzavice i svađe – govori nam Nikola Antić, jedan od najstarijih žitelja vranjskog kraja, čiji smo gosti na proslavi stotog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << rođendana. Deda Kole koji živi u selu Panevlje na obroncima Besne kobile, uz rođendansku tortu okupio je pedesetak svojih najbližih potomaka iz Panevlja, Vranja, Skoplja, Banjaluke, Vladičinog Hana, Niša, Beograda i Novog Sada. Od kada mu je 1993. umrla supruga, živi sam u svom kućerku, odmah do kuće sina Časlava koji brine o njemu. Nikola je, kako kaže, sa svojom Stanom izrodio šestoro sinova i dve ćerke. Ima 15 unučadi, 25 praunučadi i dvoje čukununučadi.
Deda Kole odlazi na spavanje sa prvim sumrakom, ali je zato na nogama već sa prvim petlovima. Prvo namiri živinu, a zatim pešice odlazi do prodavnice u susednom selu Prevalac. Tu je prilika, kako kaže, da se osveži, vidi lep svet, susretne i ispriča sa ljudima.
Rado se deda Kole seća starog Vranja, gde je učio terzijski (krojački) zanat kod Koste Nakića, čuvenog majstora za savremeni šnajderaj i narodna odela. Seća se, kaže, „na tursko bivstvuvanje u Vranje”. Ostale su mu u sećanju „tatlije” i „lokum” koje mu je dobra i lepa hanuma Lida stavljala na tanjir ispod vinove loze na teferič, kad bi joj donosio stvari iz dućana, bakalnice ili pijace.
– U to vreme Turci više nisu bili tako strogi i opasni. Neki su već i otišli, a mnogi su se spremali da idu iz Vranja. Bilo je i ljubavi, tajnih i javnih – seća se deda Kole, koji pamti i kralja Petra i Aleksandra Karađorđevića, balkanske i oba svetska rata. Seća se i austrougarskih vojnika koji su se odmarali u njegovom voćnjaku i nikog nisu dirali i maltretirali, dok su od Bugara, koji su ih zlostavljali, čim čuju da dolaze, bežali „ko đavo od tamjana”.
– U Prvom ratu, tatko i čiča su bili pisari kod vojvode Stepe Stepanovića, i pod njegovom komandom su učestvovali u proboju Solunskog fronta. Sa ratišta je otac stigao dan pre nego što mi je majka umrla od tifusa. Onako teško bolesna, kao da je samo čekala da on dođe. Uveče je iz pojasa izvadila neki zamotuljak i dala mi, a ujutru je umrla. U zamotuljku je bilo zlato – priča deda Nikola, koji je vojsku služio tridesetih godina u slovenačkom mestu Celje, a tokom Drugog svetskog rata je pristupio partizanskom pokretu.
– Kao iskusan i dobar borac bio sam u obezbeđenju „američke misije” koju sam sa Petrove gore preko Gajtan planine, preveo do Vranja. Tad sam od Amerikanca, koji mi je poveren, dobio mirišljave i kvalitetne cigarete, koje su mi se „uhvatile za dušu”. Oslovljavao me je sa „frend”, a pre nego što je otišao u drugu misiju, poklonio mi je pištolj. Na žalost, kada sam se vratio iz rata, taj pištolj sam morao da trampim za sto kilograma žita. Bila je sirotinja na sve strane, kaže, deca su pištala gladna.
Nikola još veli da se u životu sa doktorima nije družio, jer nikada i nije bio bolestan. Svaku „boljku” leči čajevima od biljaka koje sam ubere.
– Najvažnije je na vreme ostaviti duvan i veštačke rakije. Treba da se pije samo dobra domaća rakija, pre jela i pre spavanja, zbog cirkulacije. Da se jede može sve, ali, umereno – savetuje stogodišnji Nikola Antić.
A. Davinić
[objavljeno: 16.04.2008]
