Izvor: Kurir, 03.Nov.2010, 09:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
DŽABA STADO BEZ MLADE
Svetomir Arsenijević (42) iz sela Ravni Šort kod Kuršumlije rasprodaje ovce i seli se u grad, jer ne želi da poklanja svoju muku
KURŠUMLIJA - Najteže je biti samac u planini.
Svetomir Arsenijević iz sela Ravni Šort kod Kuršumlije u 42. godini života shvatio je da, ma koliko se trudio, ne može da opstane u svom selu. Zbog toga planira da rasproda svu stoku, zaključa vrata i zauvek napusti pradedovsko ognjište.
Zarastao u dugu bradu i u izlizanoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << vojničkoj uniformi, koja mu je ostala kao sećanje na 78 dana ratovanja, ovaj gorštak pun snage pokazuje okolna brda, nekada puna naroda i stoke, a sada sablasno pusta.
- Do prošle godine držao sam oko 130 ovaca, ali sam deo stada morao da prodam, pa sada imam 70. Muka je to! Ovce čuvam četiri sata pre podne i isto toliko po podne. Svakodnevno pređem s njima u proseku po 25 kilometara. Kada sve završim, već je pao mrak - započinje svoju ispovest Svetomir.
Usamljen na planini bez bližih komšija, ovaj vredni gorštak ima još jednu muku, zbog koje će napustiti selo.
- Shvatio sam da nijedna devojka neće da živi na selu i čuva ovce. Još nisam izgubio nadu da ću stvoriti porodicu i dobiti decu. Zbog toga ću sve prodati i početi život iz početka - u gradu. Imam kamion, koji nisam upalio desetak godina. Malo ću da ga popravim i pokušaću s prevozničkim poslom. Naći će se, valjda, i neka devojka za mene - nada se Svetozar.
Ne žali se on na veliki rad, muku, pustinjački način života. Nije mu teško da leti ustaje u tri sata, da noću kosi livade i detelinu, uplasti seno ili prevuče do kuće, spremajući ovcama za ishranu tokom predugačke zime. Ove poslove obavlja noću, jer s prvim zracima sunca ovce blejanjem traže da ih vodi na ispašu. Na sve to je on navikao, ali ne može da shvati da niko ne ceni njegov trud.
- Kad stignu jagnjad, dođu nakupci i nude koliko oni hoće. Šta ću, moram da prodam. Gledam kako mangupi odvoze moj godišnji trud, a duša me boli. Za jagnjad sam ove godine dobio oko tri hiljade evra, pa ti to podeli na 12 meseci - jada se on.
Svetomir živi sa ostarelom i bolesnom majkom i ona je jedini razlog što još uvek nije napustio selo.
- Majka je bolesna i stara. Bog neka mi oprosti, ali neće dugo. Kad umre, sve ću da rasprodam i odlazim, zauvek - kaže on.
Milen Đorđević
Zamrla trgovina s Kosovom
U ovom kraju, ma koliko to nekome čudno zvučalo, vreme se računa do rata na Kosovu i posle njega.
- Sve je bilo dobro do rata na Kosovu. Jagnjad smo prodavali Šiptarima bez ikakvih problema i po dobroj ceni. Kad zatreba para, spremali smo drva i takođe prodavali na Kosovu.
Tada se i steklo nešto kapitala. Imam dva traktora, kamion, neke poljoprivredne mašine, a tu je i „fića" star 35 godina kao simbol solidnog života osamdesetih godina - objašnjava Svetomir i dodaje da ovaj kraj pored administrativne linije propada jer više nema trgovine sa Albancima.
