Izvor: Kurir, 29.Avg.2010, 09:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
DOLIJALO ŠEST LISICA KRAJ NOVOG BEOGRADA
Na kraju ulice Jurija Gagarina, iza naselja Dr Ivan Ribar i ostalih alasa, počinje močvara. Pekabeova močvara. Tu su još za babazemana podeljeni zainteresovanima komadi zemlje.
Stanovnici močvare imaju kućice od materijala koje skupljaju na divljoj deponiji. I kad posle pet minuta hoda od stana uđem u močvaru izdeljenu mostićima i kanalima, osećam se kao da sam negde mnogo daleko, iako je to tu, na pet minuta hoda.
Većina stanovnika dolazi preko dana, samo Pero Seljak >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << tu živi. Svaka baraka ima svoj kokošinjac. Ove godine su doživeli pravu pošast. Pojavile su se lisice. I za mesec dana napravile golemu štetu. Poklale su, prema pričama iz močvare, gotovo osamdeset kokošaka, pataka, gusaka. Samo Pero Seljak je ostao bez devet ćurki. Patke i kokoške ne računa. Onda je pre mesec dana Pera došao u „Ludu kuću“ i rekao da je rešio da se obračuna sa lisicama.
„Setio sam se Popova Polja kad sam bio dete, gde sam zamkama lovio lisice i zečeve,“ kaže Pera Seljak. Pera Seljak je sve samo ne seljak. Ugostitelj u penziji, završio je školu u Dubrovniku. Radio je na Avalskom tornju, u restoranu na vrhu. Posluživao je gradonačelnika Branka Pešića i mnoge druge poznate likove.
Devedeset odsto ljudi koji stanuju u Ivana Ribara ne zna da je močvara odmah tu, iza poslednjih zgrada.
„Lisice su se pojavile jako davno. Ali ove godine posebno. Nema više fazana ni fazanske piladi, sve su istrebile lisice. Prošle godine je bilo normalno da vidiš fazana kako kljuca paradajz. Ove godine ih više nema.
Pokolj su načinile lisice. Kod komšinice Rabije zaklale su dvadeset komada, kod Dragana Bosanca isto, pa onda ovom komšiji iza mene petnaest komada. Sve zajedno, mislim, negde oko osamdeset komada živine su zatrle.
Onda sam odlučio da im objavim rat. Napravio sam od čelične žice zamke, i uhvatio prvog mužjaka. Bilo je oko pet sati ujutru, čujem laje ker. Ja izlazio, gledam, ništa ne vidim. Ja na onaj sporedni ulaz gde kokoške izlaze da pasu. Kad vidim lisca. Pravio se da je mrtav, a bio je živ. Kad me je video, skočio je, ja mislim, tako mi se učinilo, dva metra. Dotukao sam ga motkom.
Kad sam uhvatio i ženku sledeće noći, nije moglo da se spava od lisičjeg laveža. Izašao sam napolje i čuo samo lisice. A ima tu nekoliko kerova. Nijedan da zalaje. A lavež više lisica odjekuje kroz noć. E tad sam rešio da idem do kraja. Uhvatio sam ukupno do sada šest lisica.
Sreću me lovci i pitaju: ‘Je l’ moguće, Pero, da si uhvatio tolike lisice?’ A oni ih nisu našli.
Mislim da ih ima još bar tri u močvari i nadam se da ću im dohakati. Bojim se da me ne tuže ovi iz zaštita životinja. Ali neka dođu, proći će kao lisice ako su zlonamerni.“
Sa mrtvom lisicom idemo u kafanu. Komšije nas darivaju rakijom, pivom, parama. Stari je običaj da se časti onaj ko selo od štetočine spasi.
Nebojša Jevrić
