Izvor: Politika, 04.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
DA LI JE VREDELO?
Očigledno je bilo da Koštunica ne zna šta da radi sa tim vrućim izbornim krompirom koji mu je ubačen u krilo, da ne ume valjano ni da ga zagrize, niti da ga izbaci iz ruku
Ishod je očekivan – sve ostalo je iznenađenje. Kao i posle prvog kruga, ova, naizgled, paradoksalna rečenica mogla bi biti najkraći komentar proteklih predsedničkih izbora.
Boris Tadić je obnovio mandat – baš kao što se očekivalo i kao što su predviđale sve kladionice i predizborne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ankete. Istina, do svog drugog mandata Tadić je stigao mnogo teže nego što se mislilo, i to posle teške rovovske bitke u kojoj je najmoćnija i najorganizovanija srpska stranka angažovala praktično sve raspoložive političke, materijalne i medijske resurse, zloupotrebljavajući ih povremeno preko granice dobrog ukusa.
Nikolić i radikali su u dve nedelje dva puta prešli granicu snova. Izbili na „kotu 40 odsto" biračkog tela i prešli dva miliona dobijenih glasova. Treću barijeru – izlazak iz Šešeljeve senke i oslobađanje od straha i nelagode koje njegovo ime još uvek izaziva kod većine građana – ipak nisu uspeli da preskoče. Do daljnjeg.
Bilo je jasno da uloga – potencijalnog – jezička na vagi može biti itekako opasna po Koštunicu i DSS. Ali čak ni najveći pesimisti među narodnjacima verovatno nisu pretpostavljali takav debakl. Očigledno je bilo da Koštunica ne zna šta da radi sa tim vrućim izbornim krompirom koji mu je ubačen u krilo, da ne ume valjano ni da ga zagrize, niti da ga izbaci iz ruku. Zato je juče i danas raspoloženje u centrali DSS-a bilo verovatno mnogo tmurnije nego kod radikala.
Uostalom, podsetimo se nakratko kako su se stvari odvijale u poslednja dva meseca. Ne obavestivši prethodno svog koalicionog partnera, DS je 12. decembra „unilateralno" raspisao predsedničke izbore, verovatno procenjujući da je sada poslednji trenutak da se, pre raspleta kosovske krize i očekivanog proglašenja nezavisnosti Kosova, obnovi Tadićev predsednički mandat. U DSS-u su, najpre, bili strašno ljuti i zapretili su oštrom odmazdom. Zatim su rekli da ih predsednički izbori uopšte ne zanimaju. Zatim su u poslednji čas ipak na njima izbacili svog kandidata u liku Velimira Ilića. Zatim su dozvolili da se stvori utisak kako je podrška Borisu Tadiću u drugom krugu gotova stvar. Zatim su tu podršku uslovili. I na kraju, budući da Tadić nije pristao na dopunu koalicionog sporazuma kojim bi se obavezao na čvršći stav prema Evropskoj uniji, saopštili kako mu podršku uskraćuju. Ali i naglasili kako to nikako ne znači da podržavaju njegovog protivkandidata Tomislava Nikolića?! Ovako složeno zbilja deluje kao vic – ali je upravo tako bilo. Bez obzira na to što svaki od navedenih poteza ima neku svoju logiku i moguće opravdanje, posmatrani zajedno, zbilja deluju kao šala, politički mazohizam – ili politički suicid. I nije to nikakva afirmacija „trećeg puta". To je samo politički diletantizam zaodenut u ruho političke principijelnosti i strateškog planiranja.
No, čak i ovako oslabljen, Koštunica bar još za neko vreme ostaje važan, i – makar formacijski – centralni politički faktor na srpskoj političkoj sceni. Ipak, političke opcije su mu sve suženije, a manevarski prostor sve manji i manji. Tadić je i bez njegove eksplicitne podrške obnovio mandat. Nikolić osvojio preko dva miliona glasova, a i Velja Ilić pokazuje da je sve skloniji samostalnim političkim i poslovnim kombinacijama. A što se tiče G17 plus, teško da je iko ozbiljan – sem možda ponekog iz Koštuničinog okruženja – mogao da veruje u to da će mu Dinkić biti saveznik u bilo kom važnom odmeravanju sa demokratama ili Zapadom.
Ne znači, međutim, da će demokrate sada odmah ići na rušenje vlade i nove parlamentarne izbore. Znaju oni da je njihova prednost u srpskom biračkom telu vrlo tanka, i da teško da bi u narednih nekoliko meseci mogli postići još jednu ovakvu političku mobilizaciju koja bi im garantovala formiranje čiste „evroreformske" vlade bez DSS-a. Naravno, demokratski jastrebovi će u narednim danima pretiti parlamentarnim izborima i pozivati Tadića da odbaci verolomnog Koštunicu i kruniše svoj izborni rezultat. Istovremeno, drugi deo demokratskog establišmenta igraće ulogu „dobrog policajca" i nuditi Koštunici razne varijante kompromisnih i kvazikompromisnih rešenja kojima bi se, istovremeno, garantovao opstanak postojeće vlade i DSS-u koliko-toliko čuvao patriotski obraz. Sa svoje strane, DSS će verovatno pokušavati da izbegne parlamentarne izbore, pretiti koalicijom sa radikalima i takođe tražiti neki kompromis sa Tadićem.
Tako stvari otprilike stoje, gledano iznutra. No, već više puta se pokazalo da spoljašnji politički faktori, njihove računice i kompleksni interesi mogu itekako poremetiti domaće političke kombinacije. A najavljeno slanje misije EU na Kosovo, bez odluke Saveta bezbednosti i pre nego što su čak i zvanično proglašeni izborni rezultati i pobeda njihovog favorita, upravo je jedan takav primer. Dakle, opet smo otprilike tamo gde smo bili pre 12. decembra. Osim što je Koštunica oslabio, a Tadić malo ojačao – kao, uostalom, i radikali. I što su građani umorniji i politički sluđeniji, a Srbija malo slabija i mnogo podeljenija nego pre.
Da li je vredelo, gospodine Tadiću?
Đorđe Vukadinović
[objavljeno: 05/02/2008.]
