Izvor: Politika, 21.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ćutanje i stid ubijaju
Rubi Jang, ovogodišnja dobitnica Oskara za dokumentarni film "Krv regiona Jingcu" u ekskluzivnom razgovoru za Politiku sa našom zemljakinjom, direktorkom UNAFF, festivala dokumentarnog filma na Stanfordu, Kalifornija, otkriva kako je snimila film o kineskim mališanima, žrtvama bolesti i predrasuda
"Deca bespomoćno sede u kućama, svuda oko njih su otvorene bočice lekova, stare igračke i miris smrti koji ne može da se prenese kamerom i zapamti na ekranu, a ostaje u našem >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sećanju i podseća nas na razlog zbog koga smo tu".
Ovako rediteljka Rubi Jang – u ekskluzivnom razgovoru koji smo vodili za Politiku – opisuje potresne scene za vreme snimanja dokumentarnog filma "Krv regiona Jingcu" koji joj je doneo ovogodišnjeg Oskara u kategoriji dokumentaraca. Rubi Jang poznata je u filmskim krugovima kao montažer dva holivudska hita: "Jesen u Njujorku" (film Joan Čen u kome glavne uloge tumače Ričard Gir i Vinona Rajder) i "Klub radosti sreće" (film Vejna Vonga). Neposredno posle dodele Oskara, priznala nam je da je montaža igranih filmova mnogo lakša od rada na dokumentarcu. "Kod igranih, važno je umetničko viđenje koje treba spretno izvući iz režiranog materijala, za razliku od dokumentarnog filma, gde je za montažera najvažnije da se podredi priči koja pravi film".
Ovaj film govori o skandaloznoj prodaji krvi i infekciji davalaca instrumentima zaraženih sidom, koji su ovako stečenu bolest preneli na svoje potomstvo. Film se bavi i predrasudama kojima su ova deca izložena u provinciji Anhui u istočnoj Kini.
Režiserka Rubi Jang i producent filma Tomas Lenon zasipaju gledalište prizorima panike, očajanja, tuge nakon smrti nekoliko familija zaraženih sidom. Ostavljena deca lutaju ulicama, dok se rodbina i komšije snebivaju da ih prime na smeštaj ili da im daju hranu.
Ideju za film, Rubi Jang dobila je još 2003, prilikom rada na filmskoj seriji "Kako postati Amerikanac – kinesko iskustvo", za američki obrazovni program PBS (public broadcasting service):
Tada sam shvatila koliko su SIDA i zaražena deca tema dana. jer su sve novine bile preplavljene podacima o rastućem haosu, zbog nebrige za decu koja ostaju siročad posle smrti roditelja. Prema podacima kineskog Ministrastva zdravlja trenutno u Kini ima 76,000 siročadi obolele od side. U mestu Anhui, u provinciji Jingcu, 14 sati vozom od Pekinga, vreme kao da je stalo. Izuzev telefonskih žica, sve izgleda kao da ste se vratili 100 godina u prošlost, kada su epidemije harale i sejale užas kod seoskog stanovništva.
Film ponire u problem obaveza staranja o deci u tradicionalnoj kineskoj porodici, i plastično dočarava sav užas koji ova infektivna bolest unosi u nju, menjajući postojeći način života i unoseći nova pravila ponašanja. Stigma oko zaražene dečice izaziva nelagodnost kod gledalaca i potrebu da se deca prigrle i zaštite. Jedan od glavnih likova u filmu, mališan Gao Jun, ne progovara ni reč do kraja filma, istraumiran i uplašen, seli se od kuće do kuće svojih komšija koji i sami imaju sidu. Dilema ujaka koji je jedini zdrav i koji bi mogao da prihvati Gao Juna vezana je za strah da neće naći ženu koja će hteti da se uda i živi u kući sa detetom bolesnim od side. Nan Nan je devojčica koja je takođe ostala bez roditelja i o njoj se stara starija sestra, tinejdžerka koja ne sme da spomene svom dečku kako ima sestru bolesnu od side, iz straha da ne bude napuštena.
Da li je bilo lako boriti se sa predrasudama tokom snimanja filma?
Da bismo skrenuli pažnju i kineske i svetske javnosti, Tomas i ja smo došli na ideju da osnujemo organizaciju "Kineski medijski Projekat o SIDI". Napravili smo reklamu sa čuvenim košarkašima, Amerkancem Maedžik Džonsonom, koji već godinama nosi u sebi virus side i kineskom košarkaskom zvezdom Jao Mingom, u kojoj oni jedu hranu iz istog tanjira i Jao podučava Medžika kako da jede štapićima. Pre ove reklame, jedna od zabluda o prenošenju virusa side bila je da se prenosi ako se jelo deli sa obolelom osobom. Reklama je bila prikazana za vreme gostovanja košarkaških timova NBA u Kini, a zatim je stavljena na autobuse i železničke stanice. Milioni gledalaca su je videli i tako smo polako stekli poverenje Ministarstva zdravlja i kineske televizije.
Verujete li da ste makar malo uspeli da razvejete tabu i odbojnost društva prema žrtvama virusa HIV-a?
Normalno, još uvek postoji tabu oko prostitutki i homoseksualaca, i mada su te grupe često pogođene sidom a Ministarstvo zdravlja Kine spominje ih u svojim izveštajima, zabranjeno je da se na TV otvoreno raspravlja o njima. Međutim i to se polako menja. Prošle godine intervjuisala sam diplomca sa Harvardskog unverziteta koji je osnovao Fondaciju za pomoć siročićima pogođenim sidom u Hong Kongu. Iako je osnivač ove humanitarne fondacije homeseksualac, emisija je bila prikazana na nekoliko lokalnih kineskih programa. Takođe, zanimljivo je kako poznate ličnosti utiču na promenu ponašanja i stavova. Bivši američki predsednik Bil Klinton je prilikom posete Kini 2003 zagrlio HIV-pozitivnog mladića. Nekoliko dana kasnije kineski lider se javno rukovao sa obolelim. Međutim, uprkos pomacima, bitka protiv SIDE je daleko od konačnog rešenja.
Koliko su predrasude prema obolelima od SIDE još uvek jake u Kini?
Ništa manje nego u Indiji, Rusiji ili Africi u nerazvijenim seoskim područjima. Obično su vezana za shvatanja o nemoralnom ponašanju, tako da sadrže dvostruku osudu. Za poslednjih nekoliko godina kineska vlada zajedno sa nevladinim međunarodnim organizacijama radi na obrazovanju stanovništva, naročito u siromašnim područjima. Po prvi put se javno govori o rizičnim grupama i prenošenju bolesti. Gora od same epidemije side je ravnodušnost i diskriminacija prema deci koja nose ovu bolest. Uočljiva je dvostruka osuda dece – ostala su siročad a pri tom boluju od side. Ćutanje i stid su ubice isto koliko i sama bolest.Time se bolest potiskuje u podzemlje i onemogućava se da se ona prati i leči. Naš cilj je da se ublaži osuda zaraženih, pogotovo dece. Mi ne zelimo da menjamo društvo, nego da utičamo na promenu ponašanja prema obolelima.
Koji ćete detalj sa dodele Oskara najduže pamtiti?
Bilo je vrlo uzbudljivo u društvu velikih holivudskih imena: Anđelike Hjuston, Meril Strip, Leonarda Di Kaprija, Kejt Vinslet. Nezaboravni trenutak, osim proglašenja pobednika, za mene je bio onaj dok je Kejt Vinslet izlazila sa jednog prijema a ja upravo ulazila na isti. Prepoznala me je sa dodele nagrada, zagrlila me i rekla: "Zaista mi se dopao tvoj film. Od sveg srca ti čestitam"!
Kakvo je dejstvo ili magija samog Oskara na vaš film i vaš dalji autorski rad?
Dobijamo raznorazne ponude za projekciju filma i normalno da će Oskar pomoći u distribuciji, a što je najvažnije, zahvaljujući nagradi Akademije film je skrenuo pažnju na čitav jedan sloj ugroženog stanovništva, naročito dece. Lokalna nevladina organizacija koja se brine za ove mališane od 2003. već je dobila nekoliko ponuda iz inostranstva da se deca udome i da im se pomogne. Takođe se nadam da će film pomoći da se deca regiona Jingcu zaražena sidom čuju i da započne otvorena rasprava o ovom problemu.
Jasmina Bojić
[objavljeno: 21.04.2007.]
