Izvor: Danas, 01.Okt.2014, 21:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čovek na reci
Video sam uspavanog čoveka na livadi kraj obale Trauna, reke koja u podnožju Alpa u severnoj Austriji teče ka svom ušću u Dunav, a time i ka Crnom moru. Spavač je nosio plavo-crne prugaste kupaće gaće i potrbuške je ležao u travi, glava mu je počivala na zgužvanom peškiru. Oko njega, gotovo zbijeno uz njega, nepomično je sedelo petoro dece u letnjoj odeći. Svako je u ruci držalo fišek savijen od lišća kao pehar sa skupocenim sadržajem.
Kad bi se spavač pokrenuo >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << da u snu promeni položaj, pa se onda ipak, ponekad kratko zahrkavši, vratio na stomak, deca su pravila grimase, bile su to tri devojčice i dva dečaka, podizala su ramena uz potisnut smeh, ali su ostajala nema. Osim neredevnog klokotavog šuma uz koji je reka zapljuskivala stenu koja je blizu obale štrčala iz vode, vladala je takva tišina da se čudnovato, preterano razgovetno čulo kako krave koje su malo dalje pasle na livadi čupaju busenje trave. Ali tišina bi se naglo prekinula kad bi se neki kišni obad približio sporim, svrhovitim letom i sleteo na leđa, ramena ili ruke spavača: onda bi više ruku pljesnulo po njegovoj preplanuloj koži. Kako je svaki od dečjih stražara želeo da bude prvi, ponekad bi dve-tri šake udarile po onoj ruci koja je već ležala na plenu. Dečak ili devojčica bi onda ubijenog obada stavili u jedan od lisnatih pehara, od kojih je samo jedan već bio pun. Spavač kao da je nastavljao sa snom i, pod iznenadnim udarcima, oči su mu bile zatvorene. Tek kad je jedna od krava koje su pasle prišla grupi toliko da je njena senka pala na njega, podigao je glavu, zevnuo, protegnuo se, seo uspravno i sklonio oznojenu kosu sa čela. Ako je za decu postojalo naređenje da ćute, ukinuto je najkasnije tim gestom: počeli su istovremeno da govore, da pričaju, smejali su se, bili su kao oslobođeni i pružali su probuđenom čoveku svoje lisnate pehare. On je dao da mu istresu plen, pehar po pehar, u veliki, otvoreni dlan, prebrojao je obade, rekao neki broj i potom širokim zamahom kao šaku semena bacio pobijene u sporiju vodu blizu obale. Vilini konjici su izvodili besne letačke manevre nad tom setvom koja je brzo odmicala niz vodu.
Na kraju je čovek izvukao dva smotuljka sitnog novca iz svoje odeće i za svakog insekta sprečenog da se nahrani njegovom krvlju izbrojao po jedan novčić u ruke koje su se pružale prema njemu jedna za drugom, najpre ona sa najvećim plenom.
Kad je sve prebrojano i sve plaćeno, stražari nad snom oprali su ruke u reci, onda su se sklupčali na upola porušenom keju za čamce i posmatrali probuđenog čoveka kako ulazi u reku i, stojeći u njoj do kolena, obema rukama zahvata ledenu vodu i dahćući se prska po grudima i licu.
Dok su oko njega zujali obadi, lelujavi stubovi komaraca i jedan kraljevski vilin konjic, odgacao je u struju i, kad mu je voda došla do kukova, bacio se unazad. Frkćući i pljujući, još jednom se okrenuo ka onima na obali i mahnuo im rukom, pre nego što je snažnim zamasima počeo da pliva za setvom pobijenih kišnih obada što je otplovila niz reku. (Iz knjige „Atlas uplašenog čoveka“, izdavač: Geopoetika)
