Izvor: Blic, 22.Maj.2011, 01:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čitanje i foliranje
Suočen sa TV kamerama ili nekim anketarima što mu naturaju pitanja o čitanju i knjigama, prosečni građanin Srbije se prvo, kako dolikuje, umudri, potom mudrosti doda i primesu žalostivosti, te odgovori sledeće: a) kako, na svoju najveću tugu, nema vremena da čita; b) kako bi on, naravno, knjige kupovao u ogromnim količinama, samo da nisu tako skupe.
Oba odgovora su toliko tipska da je to već dovoljno da se u potpunu istinitost posumnja, ali kada se njima počnete >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i ozbiljnije baviti, razlozi sumnji porastu.
Jer, ako pretpostavljeni građanin, ili građanka, vremena za čitanje činjenično nema, to još uvek ne znači da nema vremena za ponešto drugo. Recimo, gledanje televizije jer, opet po anketama sudeći, dobar deo svoga života provede pred TV ekranom.
Ne spadam u one koji žele da vode krstaške ratove protiv televizije i smatram da svako ima prvo da odabere način na koji provodi vreme. Ono što mi u pominjanom odgovoru smeta jeste izvesna doza licemerja. Malo ko će reći da ne čita jer umesto toga - gleda TV.
Lako je povodom drugog odgovora - kako su knjige skupe - raspričati se o ekonomskoj krizi, nezaposlenosti i platama. Ima tu i istine, ali ovaj argument o skupoći slušam decenijama i ponavljao se i u boljim vremenima.
Mnogo je vode proteklo Savom otkako je tada mladi kolumnist Igor Mandić, u tada zajedničkoj državi, napao argument skupoće. A danas oni koji nam dođu niz Savu, a knjige ih zanimaju, uvek konstatuju kako su knjige u Srbiji jeftine, mnogo jeftinije nego kod njih. Ne znači da su i kupovanije, mislim da je stanje tu dosta slično.
Knjiga je, zapravo poklon koji možete kupiti a da najmanje potrošite jer ćete lako naći knjigu jeftiniju od flaše boljeg, ne kažem dobrog, vina. Što će većina kupiti vino a ne knjigu, nije pitanje novca.
No, zanimljivo je da većina upitanih, zaklanjajući se iza tipskih i netačnih odgovora, zapravo iskazuje izvesnu količinu nečiste savesti.
Ovde se moramo zapitati da li upravo u nečistoj savesti leži deo odgovora o (ne)čitanju. Jer, pri prvom susretu sa knjigom, a za mnoge je to škola, dete dobije lekciju kako je knjiga nešto strašno važno i uzvišeno. Posle mu kreće nastava kroz istoriju književnosti, gnjavaža čista, nešto što niti može da prati niti ga, spontano, previše zanima. Umesto da mu se knjiga približi, da mu se pokaže kako čitanje može biti čisto i uzbudljivo zadovoljstvo.
I tako se svi foliramo. Škola ispuni svoju obrazovnu i vaspitnu funkciju, a klinke i klinci, prihvatajući da su knjige nešto tako važno i uzvišeno da sa njima i nema mnogo veze, istrče iz škole i zalepe se uz najnoviji nastavak „Velikog brata".
