Izvor: Politika, 04.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Cena ulaznice
Srpski dnevnik "Politika", pre desetak dana, na prvoj strani donosi udarnu vest: "Paraf za predvorje Evrope". A na drugoj, važnu i neposredno "povezanu" informaciju o potezima jedne od najmoćnijih članica te iste Evrope: "Italija proteruje Rumune". Šta je Evropa danas? Šta su pravi ekonomsko-politički i moralni izazovi u kontekstu latentnih protivurečnosti koje pojam Evropa sadrži? Zašto se tako lako prepoznaju stare evropske nadmenosti u odnosima prema pojedinim delovima kontinenta? Da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << li Evropska unija danas, kao i uvek, više zahteva podaništvo nego što nudi partnerstvo? Zar Evropa veruje da njena politika podsticanja fragmentacije i dezintegracije služi glavnim i srednjoročnim ciljevima evropske integracije?
Gde smo mi danas? Možemo li uspostaviti prirodan i racionalan redosled bitnih elemenata u našim promišljanjima evropskih pitanja? Kako, danas i ovde, treba promišljati Evropu? Kako i koliko sebe ostvariti u njenoj koncepciji ekonomsko-političke integracije? Koji model evropskog kapitalizma hoćemo? Da li se krećemo pravim smerom?
Političke – aktuelne garniture, tj. partije na vlasti u Srbiji donele su "rezolucije o pridruživanju Evropi". Radi se o dobroj nameri da se uđe u jedno moćno, prestižno i ugledno ekonomsko udruženje, koje čine 25, odnosno u monetarnu uniju (a to je jezgro integracije) kojoj je pristupilo 13 evropskih država.
U vezi s tim, zanimljive, ali relevantne i kontroverzne su najmanje dve stvari. Prvo, ovu "odluku" prati ekonomski i politički potpuno iracionalan i nerazumljiv stav: ne pitamo za cenu ulaznice! I drugo, bez pravih argumenata i analiza, ili ekonomsko-političkih komparacija, nameće se realno destruktivan stav: učlanjenje u EU nema alternative!
Zaista je ekonomski i politički nekreativno, pa i nemoralno, braniti stanovište da ljudi, narodi, ekonomije ili države imaju samo "jednu alternativu" za život i razvoj. Naime, i u našoj i u evropskoj tradiciji za glavni princip vrednosti i dostojanstva opstaje uverenje da ljudi i narodi uvek imaju više alternativa, tj. više mogućnosti da ostvare pravi izbor u bilo kojoj sferi svog bivstovanja. Ako tako nije, reč je neposredno o redukovanju čovekove slobode.
Stari, mudri francuski general bi rekao: "Narodi nemaju prijatelje, već samo interese". Zato je pravo pitanje: šta bi u projektu "Evropska unija" mogao biti čiji interes?
EU kao moćno ekonomsko udruženje zainteresovano je da širi tržište za svoju robu, usluge, kapital. Druge ljubavi prema zemljama i narodima tu nema. I to je prirodan i racionalan pristup sopstvenom razvoju. Proširiti tržište za oko sto miliona novih potrošača nije ni mali ni beznačajan program (Srbija, Hrvatska, BiH, Crna Gora, Albanija, Makedonija, Turska).
Šta bi, uz načelno opredeljenje za ulazak u EU, mogao i morao biti interes naše zemlje? I naš interes mora biti istovetan, prirodan i jednostavan: obezbediti pretpostavke da se svojim konkurentnim proizvodima i uslugama, te intelektualnim umećima i znanjima, i u optimalnom okviru, izađe i bivstvuje na širokom tržištu te ekonomske integracije. Ako se takav cilj, iz bilo kojih razloga, ne bi mogao ostvariti u periodu "konsolidacije i stabilizacije", ulazak u tu integraciju nema ni smisla, ni realnog opravdanja. Odnosno, tada se moraju aktivirati alternativna tržišta koja dobro (ili bolje) tretiraju i primaju našu robu i naše usluge. A ima ih. Recimo: regionalna tržišta zemalja u razvoju, tržišta zemalja grupisanih oko Ruske Federacije, kinesko i azijsko tržište... Najzad, alternativa je, dok se ne steknu pravi i potrebni uslovi, biti van ekonomskih integracija.
Jednostavno, zdrava koncepcija učlanjenja u evropsku ekonomsku integraciju ne može biti ideja "priključenja" (kakva ružna reč) već projekat ekonomski, socijalno i demokratski održivog razvoja koji, između ostalog, obezbeđuje prisustvo domaće produkcije na globalno integrisanom ekonomskom prostoru. Glavni cilj je biti u igri. Bivstovati na sceni. Ne dozvoliti da se nađete u gledalištu.
Dakle, nije ovde reč o protivljenju učlanjenju u evropsku, ili obilo koju drugu ekonomsku integraciju. Pravo pitanje je: kako učestvovati u procesima svetske i evropske globalizacije, tj. kako u novim međunarodnim ekonomskim i političkim konsideracijama i uslovima surovih globalnih vetrova racionalno upravljati sopstvenim resursima, tj. domaćim razvojem. I razumeti dobro važnu lekciju koja glasi: razvoj domaće ekonomije se ne uvozi, već se uz neuslovljenu podršku međunarodnih javnih izvora finansiranja, racionalno i efikasno organizuje u sopstvenoj kući.
profesor Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu
[objavljeno: ]
