Izvor: Medijski istraživački centar, 17.Jun.2011, 12:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Časovi u dnevnoj sobi
„Mama pa mi sada u stanu imamo pravu školu.Učiteljica i ja smo stvarno puno učili“, rečenica je učenika kojima nastavu drži patronažna učiteljica Vidosava Božić (59) iz OŠ „Branko Miljković“ u Nišu.Vidosava je osoba koja je istrajna, uporna, ambiciozna i te osobine pokušava da prenese i svojim đacima.Nema ih puno.Tek četiri učenika od prvog do četvrtog razreda.Oni nemaju svoju učionicu u OŠ „Branko Miljković“ čiji su đaci.
Uče, pišu, čitaju i računaju >> Pročitaj celu vest na sajtu Medijski istraživački centar << u svojim sobama kod svojih kuća jer su zbog ozbiljnih zdravstvenih problema sprečeni da na nastavu odlaze zajedno sa vršnjacima.Sa njima je sve to vreme Vidosava Božić, patronažna učiteljica OŠ „ Branko Miljković“.
Svakog trenutka je spremna da pomogne ovoj deci, da sa njima podeli znanje, da ih nauči svemu što bi naučili na redovnoj nastavi, ali i da sa njima brine, da im pomaže, vodi računa o njihovom zdravlju.I tako pune četiri godine koliko je Vidosava u patronažnom odeljenju.
Za sobom ima, kaže ona, poduži radni staž koji je provela kao član stručne službe OŠ „Branko Miljković“, a potom i kao učiteljica u klasičnom odeljenju.Da postane patronažna učiteljica presudilo je to što je po obrazovanju i socijalni radnik i defektolog i učiteljica.
'Tako su se složile sve kockice i ja sam otišla u patronažno odeljenje – priča učiteljica Vidosava Božić. – U početku sam se nekoliko puta pokajala, ali posle ne.Vezala sam se za svoje đake kako to biva i u klasičnom odeljenju.Razlika je samo u tome što u mom slučaju mnogo više moram da vodim računa o zdravstvenim problemima mojih đaka. Nikada se ne zna šta će biti kada dođem kod njih pa tako nastavu i ne možeš da pripremiš unapred. Prilagođavam se situaciji koja zavisi od puno toga, ali kada na kraju godine vidite razultete bude vam drago.
Patronažno odeljenje je namenjeno deci prosečnih i iznadprosečnih sposobnosti koja zbog problema fizičke prirode ne mogu da odlaze na nastavu. Tada na njihova vrata kuca učiteljica Vidosava.
-Raditi u patronaži znači pre svega voleti decu, a potom biti i odgovoran, tolerantan, poznavati psihologiju dece – objašnjava Vidosava. – Važan je i pristup porodici jer su i oni uključeni u celu ovu priču.
A Vidosava Božić, kao i svaka učiteljica, dobro pamti sve svoje đake.Sa njima deli i dobro i zlo.Brine kada im je teško i srećna je kada su i oni srećni.
- Za njih je i najvažnije da su srećni.Za znanje nikada nije kasno.
Kada mališanima kojima drži nastavu nije dobro i ona se oseća loše.Kada odu na lečenje sa nestrpljenjem očekuje da čuje vesti.
-U mom malom razredu imam i dečaka koji je izuzetno iteligentno dete ali je bolovao od leukemije – priča Vidosava. – Strašno sam brinula za njega dok se lečio van zemlje i puno mi je nedostajao.Tek kada sam saznala da je dobro odahnula sam.
Kada učiteljica Vidosava ne može do svojih đaka, onda đaci dolaze kod nje.Nije to baš često ali se dešava.
Jedne zime sam pala i polomila nogu – seća se Vidosava. – Dok sam bila sa gipsom na nozi roditelji su se međusobno dogovorili, napravili plan i decu dovodili na časove kod mene.
Ponekad učiteljici Vidosavi nedostaju školske priredbe, učeničke nagrade, proslave...Ne traje to dugo, a osmeh joj izmame njeni đaci.A ponekad pristaje i na pomalo neobične uslove za učenje kao što je čas sa maskom preko lica.
-Kod jednog od đaka sam odlazila sa maskom na licu i sa rukavicama na rukama jer on nije smeo da se inficira zbog zdravlja – priča učiteljica Vidosava. – Prihvatila sam to sasvim normalno jer sam znala kroz šta dečak prolazi.Tako smo čuvali jedno drugo.Ja njega, a on mene jer ni ja, zbog njega, nisam smela da se razbolim.
Piše:V.Petrović
Nastavak na Medijski istraživački centar...
