Izvor: Politika, 24.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bunardžija u oblacima
Gornji Milanovac – Živko Gvozdenović iz Leušića pod Suvoborom je bio kopač u pranjanskom rudniku magnezita "Brezak". Kad je rudnik, 1990. godine, spao na "niske grane", postao je bunardžija. Tek je načeo petu deceniju, još je zdrav i jak, od nečega se moralo živeti. Za 17 godina, iskopao je 42 bunara, u zbiru više od 700 metara dubine. Metar kopanja sto evra, ako pogodi i zidanje grotla, još 50 evra. Nije za bagatelisanje.
– Bilo je nekada, kad se za vodovod nije znalo u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << suvoborskim i maljenskim selima, više bunardžija: neki Šole, Milovan iz Milićevaca, pa Matijević iz Gojne Gore... Evo, sa ovog brda dokle okom vidite, od Kablara do Rudnika i od Maljena do Vujna, ja sam jedini kopač bunara. Ima posla, voli naš čovek da ima uz vodovod i bunar, da u njega, uz kakvo slavlje, spusti kofu sa flašama piva i vina da ih ohladi bunarska voda. Drugi je ukus piva od onog hlađenog u frižideru.
Živka smo pronašli u Milanovcu. Čistio je mulj iz zapuštenog bunara Miodraga Veskovića na kraju Karađorđeve ulice. I Miodrag je, rođeni Suvoborac, hteo da ima bunar i u svom gradskom dvorištu. Setio se starog bunara kad je letošnja suša "popila" pola Rzava, pa je na gradske slavine, umesto vode, šištao vazduh iz vodovodnih cevi.
– Uglavnom ne omašim. Poslužim se šljivovom rakljicom, to sam naučio od davnih bunardžija. Stisnem je čvrsto u šake i hodam: kad naiđem na "žicu", vrh rakljice se otme i povije ka zemlji. Proverim i iz drugog pravca, pa ako se povije na istom mestu, kopam. Najplići sam iskopao od pet i po metara, najčešće je to između 20 i 25, a jednom sam do vode došao tek na 29. metru dubine.
Bunardžijski zanat je opasan koliko i rudarski. Odroni se zemlja i dopola zatrpa bunardžiju. Ponekad se sa bunarskog zida otkine kamen – ako promaši glavu i grune u rebra, dobro je. Boli, ali osta glava na ramenima. Dešavalo se to i Živku. Umalo ga zemlja nije živog zatrpala u Gornjoj Gorevnici: bio je na 17. metru dubine kad se zemlja obrušila. Ipak je nastavio sve do 26. metra, ali vodu nije našao, pa je odustao. Iako je rakljica pokazivala da tu nema vode, gazda je hteo baš tu da ima bunar.
– Najteže je kad, obično posle 20 metara kopanja, ponestane kiseonika. Za takve slučajeve sam "patentirao" uspešno rešenje: na običan kućni usisivač namontirao sam dugo crevo na zadnji otvor kroz koji izduvava vazduh; kad se uključi u struju, meni u bunar stiže kiseonik.
Dok je na početku, dnevno se iskopa po metar i po. Kasnije se nailazi na mrtvicu i stenje, pa se dnevno napreduje jedva po pola metra. No, kad se otkrije "žica", domaćinovoj radosti nema kraja, i na prvu vest "odozdo", kolje i peče prasca. Za bunardžiju je, pak, najlepši poslednji izlazak iz bunara.
O čemu dok kopa, tokom stotine i stotine sati pod zemljom, razmišlja jedan bunardžija?
– Ispekao sam zanat, a sve se ponavlja: čekrk nad otvorom, sajla sa buračom u kojoj se spuštam i izlazim napolje, ašov, lopata, budak, ćuskija. Ruke same znaju šta treba da rade. Mislima sam gotovo uvek gore, na površini. Razmišljam o porodici, o prijateljima, još češće o danima detinjstva i mladosti. Dok sam na 20 i više metara pod zemljom, mašta mi uzleti u visinu, u oblake. E, čega se sve ne setim iz ranijih dana! Dođu mi na pamet slike kojih se nikad ne bih setio da nisam na dnu bunara. To mi olakšava posao, bude mi baš lepo.
[objavljeno: ]
