Izvor: Poštar.rs, 02.Jan.2015, 19:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Briselski sindrom i evropejsko silovanje
Retko citiram Duleta Vujoševića. Kada kažem retko, zapravo mislim “nikada”, da ne bi bilo kakve zabune. Pa, ipak, ovaj put, čak i posle višečasovne potrage, nisam uspeo naći precizniji i bolje izrečeni stav o odnosu Srbije prema zapadnim zemljama, sa naglaskom na onima koje su članice NATO pakta: on je, naime, naglasio da jeste za saradnju i sa njima, ali da bi to trebalo na kratko prolongirati, dok ne prođe period raspada osiromašenog uranijuma kojim su nas zasipali. Veli Dule, nije >> Pročitaj celu vest na sajtu Poštar.rs << to baš tako puno, nekih 20 do 30 hiljada godina.
Nakon vickastog dela, Dule je, između ostalog primetio i da on jeste za Evropu i da mi jesmo Evropljani, ali da se Evropljan biva iznutra, a ne ucenama, pritiscima i zahtevima za ponižavanje spolja (čitaj: iz Brisela/Vašingtona). No, pre nego što krenemo u detaljniju analizu ovog stava, hajde da razjasnimo jednu stvar: prvo je bila agresija (što suštinski i pravno jeste), pa onda bombardovanje, pa vazdušna kampanja, a bojim se da će za par decenija naša deca učiti samo o “Milosrdnom anđelu”. Zašto? Jer je to evropski, civilizovano i progresivno.
Kad smo već kod to šta je “evropski”, “civilizovano” i “progresivno” razmišljanje, nisam siguran da civilizacija i Evropa ne počivaju na pamćenju žrtvi i osudi protivpravnih agresija, ali sam siguran da se u taj civilizacijski koš ne mogu staviti sve one stvari koje su Briselu skroz OK. Recimo, Žuta kuća mi ne deluje kao evropska tekovina, iako sa njom zvanična Evropa nema problem – martovski pogrom, spaljenje crkve i srušene škole mi ne deluju ni malo progresivno – kada dron sa mapom Velike Albanije koji vređa makar pet suverenih država leti nad JNA, a Srbinci postaju Skenderaj nije nešto što mi se uklapa u ne znam kakve civilizacijske visine. Jebem li ga, možda sam samo necivilizovan i zatucan, možda previše neobrazovan da prepoznam pravi put, možda previše ostrašćen da bih video kuda i kako treba – ako jesam, i ako tako stoje stvari, nekako ću rađe prihvatiti sopstvene mane nego evroatlantske vrline, pa makar me to činilo siromašnijom i “oštećenom” osobom.
Nas nikad niko nije ni pitao da li smo za ili protiv – da pojednostavimo, ne možemo znati koji nam je izbor, ako nikada nismo birali. Istina, kao, dočekaće nas referendum pred ulazak u EU, ali nije nam on potreban tada, već je bio potreban na početku. Dve decenije ranije, kada smo počeli svoje zakone, tržište, pravosuđe, živote, glave, nacionalno biće da usaglašavamo (ili brišemo) u skladu sa onim što nam je traženo na tom putu. Ustvari, ako malo bolje razmislim, a hoću, po ovom pitanju bi, recimo, mogle da se oglase Žene u crnom ili kakva slična grupacija. Zašto? Da budemo vulgarni – ako prvo od žene uzmeš onu stvar, a tek onda je pitaš da li smeš, to se zove silovanje. Dakle, siluju nas dve decenije, a mi se pravimo da uživamo i maštamo o srećnom braku…
Hajde, kad smo već tu Vi i ja, da pogledamo malo i kako je izgledao taj “evropski” put Srbije i šta nam je sve doneo. Prvo smo se pomirili da 6. oktobra nećemo postati deo evropske porodice, jer nismo dovoljno dobri – ok, učićemo, trudićemo se. Onda smo se pomirili da nam ne trebaju naše fabrike, daleko je pametnije opljačkati ih u privatizacijskim mućkama, a dedovinu uvaljati tajkunima za 3 evra – sve za briselski put. Onda smo shvatili da nam to Kosovo i nije tako bitno i da ne sačinjava suštinski mentalitet (“ionako je njihovo”, “o tome smo trebali ranije misliti”, “šta je, tu je”, “nema dole više našeg sveta, za šta se borimo”) – samo da budemo dobri đaci. Negde usput, razumeli smo i da Naser Orić, Ante Gotovina i društvo i nisu tako veliki zločinci kao što smo mi mislili (fin neki svet), ali i da je gej potpuno OK i da je evropski da se dugina zastava vijori nad Beogradom. A, onda smo shvatili da im i dalje nismo u planu – još jedno dve do tri decenije, a onda ćemo videti. I, da, eto, ta Vojvodina, a i Raška…. Ne razumem se nešto u psihologiju, ne bih iskreno umeo nabrojati više od šest – sedam istaknutih predstavnika te branše, a kamoli značajna dela i radove, ali verujem da se ovaj nivo patologije može podvesti pod Briselski sindrom. Kažu da se leči suverenizmom i novim konceptom Evrope, inače ishodi mogu biti fatalni, a nacionalni razum izgubljen zauvek.
I, konačno, ne ložimo se mi da smo bradata hipi ekipa sa Diskaverija koja nas pod markom “Mythbustersa” iz nedelje u nedelju uveseljava zanimljivim eksperimentima, ali definitivno jeste vreme da se razbije jedan mit: Evropska unija nije naš izbor i nikada nije ni bila. Ne zato što smo većinski protiv (što ne znači da nismo), ne zato što potpisnik ovih redova ili bilo ko misli drugačije (a, misli), već zato što nas nikad niko nije ni pitao da li smo za ili protiv – da pojednostavimo, ne možemo znati koji nam je izbor, ako nikada nismo birali. Istina, kao, dočekaće nas referendum pred ulazak u EU, ali nije nam on potreban tada, već je bio potreban na početku. Dve decenije ranije, kada smo počeli svoje zakone, tržište, pravosuđe, živote, glave, nacionalno biće da usaglašavamo (ili brišemo) u skladu sa onim što nam je traženo na tom putu. Ustvari, ako malo bolje razmislim, a hoću, po ovom pitanju bi, recimo, mogle da se oglase Žene u crnom ili kakva slična grupacija. Zašto? Da budemo vulgarni – ako prvo od žene uzmeš onu stvar, a tek onda je pitaš da li smeš, to se zove silovanje. Dakle, siluju nas dve decenije, a mi se pravimo da uživamo i maštamo o srećnom braku…
Ne razumem se nešto u psihologiju, ne bih iskreno umeo nabrojati više od šest – sedam istaknutih predstavnika te branše, a kamoli značajna dela i radove, ali verujem da se ovaj nivo patologije može podvesti pod Briselski sindrom. Kažu da se leči suverenizmom i novim konceptom Evrope, inače ishodi mogu biti fatalni, a nacionalni razum izgubljen zauvek.
Ne stoji činjenica međutim da Srbija ne treba da bude deo Evrope i tu se donekle slažem sa onima koji su da taj pravac nema alternativu (dok su istovremeno ubijali svaku alternativu za beznađe u Srbiji) – na kraju krajeva, kulturološki, istorijski, civilizacijski, pa i geografski to jesmo. Samo, deo nove Evrope. Onu koju treba da stvaramo. Suverenističke. A, ne stare, one koja se zasniva na štapu, šargarepi i globalizmu, a koja umire. I to na nama, u gore opisanoj situaciji.
Autor: Tomislav Lovreković
Izvor: Novine novosadske
