Izvor: RTS, 02.Dec.2021, 07:15
Briga o životnoj sredini ne sme da bude samo "hajp" na Instagramu, mrzovolja će nas ubiti
Nijedna tema, kao zaštita životne sredine, nije podstakla moju generaciju – ljude u dvadesetim i tridesetim godinama života – na takav aktivizam. I onlajn i oflajn, posebno tokom proteklih nekoliko meseci. Ali, pre te brige za sutra, zapitajmo se gde smo danas i koliko zaista činimo, na mikro i makro planu, da očuvamo okolinu.
Gotovo da ne postoji osoba među ljudima koje pratim na društvenim mrežama, pre svega Instagramu, koja nije podelila >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << neku fotografiju ili snimak sa jednog od brojnih ekoloških protesta tokom poslednjih meseci, i u gradovima i u selima. Neverovatan "hajp", i dublje od toga, oko cele situacije. Svi koji su nešto postavili jednoglasno podržavaju proteste.
Reč je o ljudima rođenim devedesetih i osamdesetih, mladima u dvadesetim i tridesetim godinama života.
Ne pamtim da je moju generaciju, koja polako osniva porodice, neka tema tako pogodila i pokrenula kao što je zaštita životne sredine. Ne ulazim u to da li je neko od njih želeo da svojim aktivizmom izrazi politički stav, koji nesumnjivo imaju. U svim objavama dominantna je bila briga za sutra. Za vodu, vazduh i zemlju koja će ostati našoj deci. I taj aktivizam, izražen je kako u oflajn, tako i u onlajn svetu. Mada stičem utisak da su u onlajn svetu brojniji, ali i da deo njih postavlja da bi se videlo da su u toku sa događajima.
Ako to ostavimo po strani, a pre nego što stignemo do tog sutra, hajde da pogledamo gde smo danas ako smo već toliko zagriženi da zaštitimo tu našu životnu sredinu. Jer promena ne kreće ni sutra, prekosutra, ni za godinu dana, nego onog trenutka kad osvestiš da nešto mora da se promeni. Isto kao što nismo sredinu zagadili za nekoliko dana ili godina, nećemo je ni srediti za toliko. Ali treba da počnemo i to odmah.
Dok ovo pišem, moja prva dva kilograma plastičnih flaša koje sam skupljala mesecima putuju od prijema firme koja prikuplja ambalažu na dalju obradu.
Flaše od mleka, vode, soka skupljam pet-šest meseci. Počelo je od obične želje da nešto zaista i uradim za okolinu, ako se već deklarišem kao ekolog i prekorevam ljude koji za to ni malo ne mare.
Odvajala sam ih u velike crne plastične kese za đubre na terasi. Kad sam napunila prvu kesu, rekla sam da ću ih odneti u petak posle posla. Petak je došao i prošao, kao i ponedeljak i sledeći petak.
Mrzovolja me je sprečila da ih odnesem, pa se tako na mojoj terasi ubrzo stvorila i druga puna kesa, treća, pa i četvrta. I tek kad mi se smučilo da ih gledam onako neuredne, rešila sam da ih odnesem do firme na samo pet minuta vožnje od moje zgrade.
Za dva kilograma plastike i šest meseci truda zaradila sam 40 dinara. Zvuči premalo, ali da li je zaista? Za godinu dana skupila bih bar pet kilograma, to je stotinak dinara. Jedan Tesla i to bez ikakvog ulaganja, osim onog koji ide u misaoni proces o odvajanju ambalaže i sam čin odnošenja u kesu.
Ako samo malo preračunamo, kad bi svaki građanin Srbije – optimistično računam da nas je sedam miliona, a verovatno nas je i manje – godišnje skupio pet kilograma plastike i to predao na reciklažu, skupili bismo, pazite sad, 700.000.000 dinara! U kilogramima, 35.000.000 kilograma tj. 35.000 tona!
Samo kad bi svako od nas odvajao obične flaše i nosio ih na reciklažu. Da li i sad onih 40 dinara zvuči malo?
Međutim, sledeće pitanje koje će svako postaviti je – super, ekologu (ekologinjo?), ali gde ja da nosim te flaše u svom gradu? Pitanje je i više nego na mestu, na koje nemam odgovor. A znamo svi ko bi na to trebalo da odgovori.
Zašto mrzovolja postoji i kod onih koji o tome odlučuju, pa ne postave u svakoj zgradi kontejner za odvajanje plastike i drugih sirovina? Ako je i to previše ulaganja, zašto se onda bar u svakom gradu i selu ne otvori neki državni prijemni centar za tu ambalažu? Da se tu sortira i dalje nosi u postrojenje za reciklažu.
Uverena sam da to nije skuplje od toga da flaše plutaju rekama i vise na granama kao lampioni za novogodišnju jelku. Slobodno nastavite niz, inspiracije imamo na svakom pedlju prostora oko nas.
U tim centrima mogli bi da rade ljudi koji ne mogu da nađu posao zbog godina, pola, obrazovanja. Sigurna sam da bi bili podjednako fini kao žena koja je u kovinskoj firmi preuzela moje flaše i ljubazno me ispratila rečima da je bolje da ih uvek donosim jer su oni uvek tu, nego da ih bacim.
Takođe sam sigurna da bi se bolje osećali, osim što što imaju posao od kog mogu da se prehrane, i zbog činjenice da doprinose da njihova deca i unuci odrastaju u zdravijoj okolini.
Nije ovo nikakva topla voda niti špansko selo, samo višak mrzovolje. Evidentno je da ona postoji na svakom nivou – ličnom, kolektivnom, institucionalnom. A mora da se otkloni, korak po korak.
Minimum motivacije moglo bi da bude i to da nam svima, kao i meni, bude muka da gledamo nered i da nešto uradimo kad se već deklarišemo kao borci za zaštitu životne sredine. A ni onih 700.000.000 dinara ne zvuči tako loše, zar ne?
Kad na Instagramu budem videla toliko ponosnih objava nošenja flaša na reciklažu ili da je postavljen novi kontejner ili otvoren neki novi centar za prijem ambalaže, poverovaću u to da smo stvarno spremni da nešto menjamo i da se briga ne ogleda samo u deljenju slika krcate Slavije na Fejsbuku i Instagramu.
A znam neke koji su ih delili, a nikada ni plastiku u svom domaćinstvu nisu odvojili, a imaju gde da je odnesu.
Poverovaću da nije sve samo "hajp", već da zaista brinemo i menjamo. Svako u svom "resoru". Sad i odmah.
.jpg)
