Izvor: Politika, 23.Jan.2014, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bogati, siromašni – i Srbija
Ovde se i imućni i oni koji imaju vrlo malo stalno na nešto žale
Građani Srbije su jako nezadovoljni ljudi. Shvatanje da je ovde strašno, jedno je od retkih koje ujedinjuje ideološki duboko podeljenu zemlju i njene zavađene elite.
Jedan ugledni analitičar Srbiju vidi kao zemlju koja je na putu ka hronično gladnom „Četvrtom svetu”. Uticajni javni intelektualac s drugog kraja političkog spektra je uslove života u Beogradu nedavno doveo u istu ravan sa standardom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u najbeznadežnijim afričkim metropolama u kojima nemali broj ljudi svakog dana umre od gladi.
Ako pokušate da ukažete da prema glavnom globalnom merilu kvaliteta života – „indeksu ljudskog razvoja” koji objavljuje Program Ujedinjenih nacija za razvoj – Srbija spada u visoko razvijene zemlje i da je bliža bogatom prvom nego siromašnom trećem svetu verovatno ćete biti dočekani s mešavinom neverice i sumnjičavosti.
Ovde se i imućni i oni koji imaju vrlo malo stalno na nešto žale. Čak i kada nam ide sjajno radije ćemo reći „nije loše” nego priznati da nam je dobro. Ali nije reč samo o simptomu svebalkanske boljke koju je hrvatski predsednik Ivo Josipović nedavno nazvao „kultura kukanja”.
Stara sklonost da se prepustimo negativnim emocijama dobila je novi podsticaj. U vremenu tranzicije koja traje, sreću smo počeli da merimo pogrešnim aršinima – bili bismo zadovoljni ako bi, na primer, živeli kao Nemci. Na izborima dobro prolaze oni političari koji uspešno odgovore na verovanje da smo već zaslužili i brze pruge i luksuzne nemačke limuzine.
Naravno, svi znamo da ne živimo ni približno dobro kao Nemci. Ali zbunjuje činjenica da smo manje srećni od stanovnika Togoa i Haitija, zemalja u kojima većina građana živi gore nego stanovnici najsiromašnijeg beogradskog „kartonskog naselja”. Imajući u vidu koliko zarađujemo trebalo bi da budemo mnogo zadovoljniji.
Iako su građani bogatih zemalja obično srećniji od onih u siromašnim državama, još sedamdesetih godina je ustanovljeno da veza između nacionalnog dohotka po glavi stanovnika i subjektivnog osećaja zadovoljstva nije previše snažna. Neke zemlje jednostavno nisu srećne koliko bi se moglo očekivati prema relevantnim ekonomskim pokazateljima.
Jasno je da različiti kulturni činioci igraju važnu ulogu. Ipak, naučnici su ovaj paradoks uglavnom pokušavali da objasne tvrdnjom da su mnogi građani nezadovoljni ne zato što su objektivno siromašni već zato što žive lošije od ljudi u svom okruženju koje vide kao sebi slične.
Sreća je relativna stvar i širom sveta na to osećanje utiče „zdravlje” poslovične komšijske krave. Istraživanje sprovedeno na Univerzitetu Harvard pokazalo je da bi većina studenata najstarijeg američkog univerziteta više volela da živi u društvu u kome zarađuju 50.000 dolara, a njihovi vršnjaci upolamanje nego u onome u kome bi zarađivali 100.000, a njihovi parnjaci duplo više.
Serija istraživanja obavljenih prethodnih godina ukazala je da postoje i drugi činioci koji doprinose da neke nacije postanu neočekivano turobne. Prvo su oktobra 2010. objavljeni rezultati koji su sugerisali da su, uzimajući u obzir životni standard, stanovnici Bugarske najtužniji ljudi na svetu. Londonski „Ekonomist” ih je sumirao u tekstu pod naslovom „Bogati, siromašni i Bugarska”.
Nedavno se pokazalo da Bugarska nije jedini veliki izuzetak. U kasnija istraživanja su uključene i države na prostoru bivše Jugoslavije. Ispostavilo se da su građani Srbije peta najnegativnija populacija na svetu – nezadovoljnija čak i od zbunjujuće čemernih Bugara.
Nažalost, stanovnici dve kulturalno vrlo bliske zemlje nisu svesni koliko toga imaju zajedničkog. Bugarske praktično nema na horizontu građana Srbije, a Srbija predstavlja „belu mrlju” na mentalnoj mapi stanovnika Bugarske.
Ali, kao i Bugari, skloni smo da se poredimo s bogatim zemljama sa kojima delimo malo toga sem činjenice da živimo na istom kontinentu. Srbiju obično „vidimo” na pogrešnom mestu, i to doprinosi održavanju nezadovoljstva koje ne deluje primereno kvalitetu naših života.
Da bolje poznajemo Bugarsku, shvatili bismo i da smo podjednako skloni da idealizujemo život na bogatom zapadu Evrope dok mračimo o situaciji u svojoj zemlji. Omiljeni izgovor za frustrirajuće političko slepilo isti je na obe strane granice – „Mi smo deo Evrope”.
Ali ne postoji samo jedna Evropa. Ova naša, balkanska ima mnoge loše ali i mnogobrojne dobre strane. Da bismo postali srećniji, možda bi, pored dalekog Brisela, ponekad trebalo da pogledamo i ka obližnjoj Sofiji. To neće biti lako. Sjaj bogatstva i moći ume da bude zaslepljujući.
Fakultet za medije i komunikacije
Zoran Ćirjaković
objavljeno: 23.01.2014.
.jpg)
