Izvor: Blic, 19.Okt.2012, 16:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Blicov" kritičar na koncertu Paka de Lusije: Komad vrele Španije
Pako de Lusija sinoć je nastupio u Beogradu i to je svakako jedan od muzičkih događaja ove muzičke godine. Da je reč o nesvakidašnjem nastupu, videlo se već pred ulazom u Sava Centar: tapkaroši karata u prvom holu, publika odevena svečano, u sali otvoren i balkon, i svih 4.500 mesta popunjeno.
Gala koncert, bez sumnje. Ali, otkud Pako de Lusija na BEMUS-u? Jedan flamenko gitarista na festivalu klasične muzike - ovo može da zbuni samo puritance. Danas kada se "world" matrica >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << gotovo potpuno pomešala s klasičnom muzikom, nije čudno da jedan muzičar u kome kuca autentično bilo Španije bude zvezda 44. BEMUS-a.
Ima li još primedbi? Da, pedanti su pred koncert pričali da je maestro De Lusija star... Mrak u sali brzo je, srećom, zaustavio ovakva govorkanja i u osam i petnaest koncert je počeo. Koja dela je maestro svirao, ne možemo reći. Programa nije bilo, a muzičari nisu numere najavljivali sa scene. A možda to nije bilo ni potrebno.
Nastup je otpočeo sam Pako de Lusija kao da štimuje instrument i tek se zagreva za nastup s ostatkom svog orkestra. A kad su mu se pridružili ostali muzičari, progovorila je Pakova gitara i sa njom Španija - ona Španija optočena zlatom i zanjihana mavarskim uzdasima, Španija koja sa suve zemlje izgleda ubira najviše muzičkih plodova. Gitara soliste zvučala je čas kao perkusija, čas kao žičani, čas kao duvački instrument. Muzika se otimala, zapomagala, jecala...
Bilo je tapšanja u ritmu, udaranja potpeticama, vatrenih povika "Ole!", sjajnih solo deonica na akustičnim gitarama, bas gitari i usnoj harmonici. Bilo je i sjajne flamenko igre Antonija Fernandeza Montoje zvanog "Farrru" i nadasve izuzetnog pevanja u bolnom južnjačkom stilu Davida de Hakobe.
Ipak, posle vrlo uljudnih sat i po, ovaj španski igrokaz priveden je kraju. Sedam numera čula je beogradska publika i to je bilo dovoljno da petominutnim aplauzima koji su bili pomešani sa povicima i vrištanjem vrati muzičare na scenu.
Ali samo jedan bis, koji je solo tačkama predstavio svakog od muzičara, bio je nagrada za ovakve izlive ljubavi beogradske publike.
Ni manje, ni više. Veoma profesionalno. Još pre jednog veka slavni dramatičar i muzički kritičar Džordž Bernard Šo upitao je londonsku publiku: "Zašto mislite da ćete posle mnogo aplauza, za iste pare dobiti još muzike?" Izgleda da i danas važi isto pravilo: koliko para, toliko muzike.
