Izvor: Blic, 06.Maj.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bio sam jedini zatvorenik sa bukagijama
Bio sam jedini zatvorenik sa bukagijama
Nisam ljut ni na koga. Mislim da se ovde radilo o spletu nesrećnih i slučajnih okolnosti, koje su proizvele ovaj slučaj, ali se pouke moraju izvući za budućnost, kako se ovakvi neugodni događaji po pojedince i zemlju ne bi više dešavali.
Ovako danas razmišlja pukovnik 211. oklopne brigade VSCG iz Niša Čedomir Branković nakon golgote koju je doživeo u Bugarskoj, gde je 26. aprila bio uhapšen po Interpolovoj poternici >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << iz Hrvatske - zbog navodnih ratnih zločina počinjenih 1991. godine.
Ja nisam uhapšen ni na kakvoj privatnoj večeri. Ta večera je čak stajala u zvaničnom protokolu našeg trodnevnog boravka. Meni je u jednom momentu prišao predstavnik Ministarstva unutrašnjih poslova Bugarske u civilu, pokazao je svoju policijsku legitimaciju i tražio proveru mog identiteta. Ja sam rekao da sam pukovnik Čedomir Branković, član zvanične vojne državne delegacije VSCG. On je napomenuo da je za mnom raspisana međunarodna poternica, nazvavši to nekakvom crvenom poternicom. Jeste li znali za tu poternicu?
- Ja o tome nisam imao pojma, niti išta znam o tome, niti je ikad iko mene na zvaničan, poluzvaničan ili nezvaničan način o tome obavestio. Nisam znao da se nalazim u ikakvim spiskovima. Niti sada znam kakvi su to spiskovi.
Zatražili ste imunitet od hapšenja?
- Da. Kada mi je bugarski policajac rekao da je za mnom raspisana poternica i da ću biti uhapšen, ja sam se pozvao na svoj diplomatski imunitet. Bio sam član zvanične vojne delegacije koja je upućena u Bugarsku 25. aprila. Bugarski policajac to nije uvažio. Rekao je da to ne važi. To vas je iznenadilo?
- Da, bio sam šokiran jer smo bili na zvaničnoj večeri sa predstavnicima bugarske vojske, sa njihove strane delegaciju je vodio komandant operativne grupe Zapad general Zlatev. Tek tada sam primetio da hotel 'Panorama' vrvi od policije. U momentu kada su me uhapsili, odjednom su se stvorili policajci koji su bili u neposrednoj blizini. Neki su bili u civilu za stolovima, neki su se pojavljivali u uniformama. Nakon toga sam bio odveden u njihovu policijsku stanicu, uzimali su mi otiske, snimali su me, počeli redovnu proceduru za hapšenje. I tad mi je prvi put pokazana zapovest MUP-a Bugarske o mom privremenom zadržavanju. Gde ste odvedeni nakon hapšenja?
- Iste večeri, 26. aprila, iz te stanice sam prebačen u prolazni zatvor. Sutra ujutru su me odveli u sofijski zatvor. Smešten sam u ćeliju do koje se dolazi nakon što se prethodno prođe kroz šest raznih vrata sa rešetkama - to je svojevrsni kuriozitet - brojao sam dok su me tamo vodili. Nakon toga, trećeg dana, odveden sam na suđenje, to su snimci koji su prikazani na TV. Kako su vas doveli do suda?
- Čim napuštate zatvor, stavljaju vam lisice na ruke, stavljaju vam one lance i još vas prilikom transporta vežu za još jednog pritvorenika u marici. Tu su oko mene bili, pretpostavljam, neki lokalni kriminalci ili ljudi osuđeni za raznorazna krivična dela. Nijedan od njih, osim mene, nije bio vezan lancima oko nogu. Tu nas je bilo, ne znam, oko četiri-pet osoba. Kako ste se osećali dok su vam stavljali lance?
- Osećate se krajnje neugodno i poniženo i osećate se da su vam narušena najelementarnija ljudska prava i ljudsko dostojanstvo. Međutim, ja to nisam komentarisao. Moram da kažem da su bili vrlo korektni, ti obični ljudi koji su sa mnom kontaktirali - od zatvorskog čuvara preko tog neposrednog osoblja u sudnici. Bili su vrlo korektni i nisam osetio ni u jednom trenutku da su raspoloženi neprijateljski prema meni. Kako je bugarska javnost reagovala na vaše hapšenje?
- Osetio sam visoko prijateljstvo bugarskog naroda i, sem postupaka pripadnika MUP-a u delu mog hapšenja, nemam nikakvih primedaba, odnosno žalbi na njihovo ponašanje. Pružena mi je preko telefona maksimalna podrška od mase ljudi iz Sofije, iz drugih krajeva Bugarske, čak sam dobio knjigu na poklon od jedne njihove poznate doktorice koja se bavi međunarodnim pravom. Ko vam je pružio najveću podršku sa naše strane?
- Želeo bih da izrazim posebnu zahvalnost našem najvišem državnom vojnom vrhu, koji je sve vreme bio uz mene, pružao mi stopostotnu pravnu i bilo koju drugu vrstu pomoći i koji je dnevno kontaktirao sa mnom telefonom, kao i s mojom porodicom. Zahvaljujem se premijeru Koštunici, predsedniku Tadiću, ministru odbrane Daviniću, koji je u više navrata telefonom kontaktirao sa mnom, načelniku Generalštaba generalu Paskašu, koji mi je pružao stopostotnu vojničku podršku, mom prvopretpostavljenom generalu Ćirkoviću, a posebnu zahvalnost dugujem ministru inostranih poslova Vuku Draškoviću, koji je angažovao sve moguće diplomatske i druge potencijale, a meni i mojoj porodici bio izuzetan psihološki oslonac. On me i dan-danas poziva telefonom i interesuje se za moje zdravlje, za zdravlje moje porodice. Zadivljen sam odnosom oba naša ambasadora koji su se zatekli tamo, bivšim Čedomirom Radojkovićem i sadašnjim Danilom Vučetićem. Među osobljem bih bitno istakao dve ličnosti: sekretara Ambasade gospodina Hinića i konzula gospođu Ljiljanu Tanasijević, koji bukvalno od prvog dana hapšenja nisu izlazili iz Ambasade, nisu spavali i sve vreme su činili maksimalne napore na diplomatskom planu da bi se došlo do ovakvog ishoda. Kad vam je bilo najteže?
- Iskreno rečeno, najteže mi je bilo na drugostepenom suđenju, s obzirom da je drugostepena odluka automatski pravosnažna i da posle nje nema prava žalbe. Planirate li skoro opet u inostranstvo?
- Ne, dok se moja pozicija sa poternicom ne raščisti. Ja sam profesionalac, vojnik, nisam političar, ali mislim da zemlja da se po tom pitanju treba sa susedima te stvari da se rasprave.
Da se ta pitanja reše u međusobnim dogovorima, sporazumima, da se konačno obelodane te poternice i ti spiskovi i da se ta situacija sa pravnog stanovišta raščisti. Verovatno da ima još vaših kolega koje su u sličnoj situaciji?
- Analizirajući ovaj moj slučaj, može se zaključiti da bilo ko od nas, koji je na bilo koji način učestvovao u bilo kojoj aktivnosti na prostorima bivše Jugoslavije, kao pripadnik legalnih snaga može biti predmet potere. Branko Janačković
