Izvor: Politika, 23.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bin Laden, kralj nafte
PAD DOLARA, SKOK CENE NAFTE I ZLATA, to su naslovi u skoro svim medijima u protekla dva dana. Obaranje vrednosti američkog dolara teče uporedo sa novim rekordnim skokom cene nafte od skoro 84 dolara za barel.
Još je u oktobru 2001. godine Rodžer Divan iz kompanije "Petroleum finans" iz Vašingtona izjavio "kako je cilj Bin Ladena cena nafte od 144 dolara po barelu i da ima različitih načina da se ta cena i dostigne, a jedan od njih je i da Bin Laden postane kralj Saudijske Arabije". >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Od 11. septembra 2001. velikodušnost Rijada prema zapadnim kupcima nafte bila je zapravo vrlo sumnjiva, ali očito da je Amerika trebalo da zaboravi na poreklo Bin Ladena. No, Vašington je odmah uzvratio uslugu, Bela kuća se pravila da ništa nije znala kako Rijad još nije zamrzao nijedan bankarski račun koji su CIA i FBI označili kao račune terorističke mreže Al Kaide. Dakle, u to vreme bilo je to nerealno zatišje naftnog tržišta i Saudijci su čuvali "političku" cenu od 22 dolara po barelu.
"Glavna nepoznanica koja pogađa čitav svet jeste rizik od nestabilnosti u Saudijskoj Arabiji", izjavio je u septembru 2001. godine Patrik Klavson, direktor "Instituta za bliskoistočnu politiku" u Vašingtonu. Saudijska Arabija je zemlja gde je regrutovan i finansiran Bin Laden, ali i država koja poseduje najveće svetske rezerve nafte.
U pozadini rata protiv terorizma otpočeo je, dakle, i otvoreni rat za naftu. Sada i pojedinci, koji su zbog više razloga otišli iz američkog političkog vrha, priznaju da je cilj ulaska američke vojske u Irak bila nafta. Da li je isti cilj bio i u Avganistanu? Transport celokupnih rezervi fosilnih goriva iz Kaspijskog basena preko Rusije ili Azerbejdžana u velikoj bi meri povećao političku i ekonomsku kontrolu Rusije nad centralnoazijskim republikama, a to je upravo ono što Zapad pokušava da spreči. Transport preko Irana finansijski bi ojačao režim ajatolaha u Teheranu i to, naravno, SAD ne želi.
Ostaje, dakle, samo Avganistan kao idealna teritorija preko koje bi išli putevi nafte i gasa, a za tako nešto američkom "Unokalu" bio je potreban jak režim u Kabulu koji bi garantovao bezbednost prolaska nafte. Talibani su zauzeli Kabul u septembru 1996. "Unokal" je njihove lidere ubrzo pozvao u Hjuston, gde su i kraljevski ugošćeni. Cena koja je tada ponuđena talibanima bila je 15 centi za svakih hiljadu kubnih stopa gasa koji "Unokal" prenese gasovodom preko zemlje koju talibani kontrolišu. No, talibani su hteli više, a u međuvremenu su feministički pokret i Zeleni pokrenuli kampanju protiv planova te kompanije, kao i protiv tajne američke podrške režimu u Kabulu. Ipak, "Unokal" nije odustao i planirao je izgradnju naftovoda dugog 1.600 km, koji bi prenosio milione barela dnevno preko avganistanske teritorije. Odustao je tek u decembru 1998. godine, četiri meseca posle dizanja u vazduh američkih ambasada u istočnoj Africi.
Avganistan je poučan slučaj, jer je samo odraz mogućeg ekonomskog ishoda ratova na Balkanu, gde razvoj " Koridora 8", privredne zone oko budućeg naftovoda iz Kaspijskog regiona do Evrope, predstavlja strateški interes Amerike. Samo ko su tu talibani? Srbi, Albanci, ili Grci? I ko je Bin Laden na Balkanu?
NEMCI SU IZNENAĐENI POJAVOM NEMACA –RADIKALNIH MUSLIMANA. Zaboravlja se da teroristi od 11. 9. 2001. nisu krenuli u napad iz Kabula, Kandahara, ili Kartuma. Zapad okleva da se suoči sa činjenicom da je apokaliptički nihilizam današnjih terorista više proizvod zapadnog nego islamskog društva. Jer, većina od tih terorista formirali su se kao ličnosti i školovali su se u Nemačkoj, Velikoj Britaniji i Americi. Vodili su, na neki način, i zapadni način života. Čak i brzina kojom su talibani slomljeni u Kabulu pokazuje više geografsku etabliranost islamskog radikalizma na zemlje kao što su Alžir, Sudan, Jemen, Somalija...
Kuran ne nudi objašnjenje zašto se mladi muslimani rođeni u Velikoj Britaniji danas više osećaju muslimanima, a manje Britancima od svojih roditelja imigranata. Upravo postepeni gubitak kohezije i uverenja u srcu zapadnog društva uticao je da se nekima fundamentalizam učini privlačnijim nego vladajuće predstave o tome šta znači biti Amerikanac, Nemac, ili Britanac. Politika identiteta i lažno veličanje razlika prvo je poslužilo kao opravdanje za nedostatak kohezije, a onda je i ubrzalo taj proces.
Rezultati su vidljivi, od Njujorka do Hamburga. Nije reč o spoljnjem sukobu civilizacija, zapadnog i islamskog sveta, već o koroziji zapadne civilizacije iznutra.
[objavljeno: 23/09/2007]
