Izvor: Politika, 25.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bilo mu je tesno sopstveno mesto
NAGRAĐENA PREDSTAVA
Predstava "Kanjoš Macedonović" Vide Ognjenović kultna predstava i za one koji su je gledali, iako pokisli, i za nas suhe, koji nismo imali sreću da je vidimo na premijeri 1989. godine. Ona je postala paradigma naredne dve decenije gotovo svakog pozorišnog događaja Grada teatra Budva. Budvanska tema, visoki literarni nivo predloška, nesvakidašnji prostor(i), uzorna podela, univerzalnost smisla i igra uprkos svakakvih vremenskih i društvenih nepogoda.
Vida >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Ognjenović je sa još dve predstave nastavila na tom tragu, kada je napisala i izrežirala svoj "Jegorov put" 2000. godine, a komadom "Don Krsto" pre neki dan, usred avgusta, zaokružila svoju "budvansku trilogiju".
Činjenice i mašta
Kanjoš u pripovedačkom izvorniku je fikcija jezgrovitog i duhovitog pisca Stefana Mitrova Ljubiše, koga je Vida Ognjenović otelotvorila i pustila da gaca, preko Žarka Lauševića, po prostorima koji i danas nastanjuju Paštrovići, to pleme čudo od originalnosti. Otac Jegor, Rus rođenjem, postojao je bar kao legenda, a Vida Ognjenović ga je pretvorila u građu od koje se snovi tvore. Don Krsto je postojao u svom baroknom veku i srećom o njemu je ostalo malo podataka da je Vida Ognjenović mogla nesmetano da razvije svoju dramu o tom savremeniku koga bira za sabesednika savremenijeg od mnogih koji danas sa njom hodaju po Zemljinom šaru.
Vida Ognjenović je u toj maloj pregršti podataka uočila dramski potencijal, kako ona sama otkriva, pre svega u binarnim suprotnostima don Krstine ličnosti: sveštenik, a pesnik skoro erotskih soneta; istoričar, a operski libretist; doktor prava, a zaljubljenik u teatar, pristalica jeretičnog Galileja, a kanonik bazilike Svetog Marka u Mlecima. I još u mladosti lutalica, kome je rodni grad premalen za njegov dar, težnje i porive. On bi da je građanin sveta. A završava tako što dolazi do tragičnog saznanja: "A ja ti, evo, više nijesam niđe".
I napisala je dramu o toj bogatoj protivurečnoj ličnosti sa svešću da će ga i videti ovaploćenog na sceni u sopstvenoj režiji. Kakva je to sreća da, dok ispisuješ dijaloge i gradiš likove, znaš da će sudbina tvog teksta biti u tvojim vlastitim rukama. Verovatno, kao što je recimo Nušić znao da će je, pišući "Ministarku", Žanka Stokić igrati, Vida je verovatno znala da će za don Krstu izabrati dostojanstvenog Vojina Ćetkovića zvonka glasa, da će joj njen mladi Ajnštajn Igor Đorđević biti ovog puta čapkunasti Bruno, a brat Tripo Ivan Bosiljčić, a da će iste večeri njena omiljena glumica Đurđija Cvetić umeti da bude i dementna Teta Lucija i kabotenasta primadona Olimpija.
U drami "Don Krsta" prepoznajemo Vidu Ognjenović dramskog pisca na granici komediografije, kakva je bila kad je pisala i postavljala svoje komade "Maj nejm iz Mitar", "Kako zasmejati gospodara" ili "Da li je bilo kneževe večere". To i inače, u najboljim slučajevima, ne isključuje ozbiljnost problematike koju tretira delo i predstava. Šo je voleo da se u svojim dramama podsmehne svojim junacima, robovima svoga doba, i kad iz njega žele da iskoče. Taj nedostatak svesti da se ne može preskočiti svoja sopstvena koža niti iskočiti izvan koordinata svog zadatog vremena, daje nama gledaocima lagodni, ali lažni položaj superiornosti, te se smejemo naivnostima junaka i kad su nama slični.
Verni tradiciji
Vida Ognjenović je sudbinu svog ljubimca (voli ona svog časnog don Krstu) dramaturški zamislila između kamernih dijaloga i operskih masovki. To je predstavi dalo posebnu zanimljivost. Gotovo jedino u dijalozima, lica licem u lice sa don Krstom, otkrivamo sveštenu ličnost punu svetovnih poriva, između njega i brata "bliznika", između njega i spadala vodotražitelja (pazite ne bogotražitelja! To bi bilo da se drama dešava u Nižnom Novgorodu) i lepotice Lucije. Takvi kao Kristiforo Ivanović zvani Krsto bili su kanonici toga doba, a ne hodajući svetitelji, a pogotovu ne oni koji su pisali libreta i ljubavne sonete.
Cve je tu u ljuvenim aluzijama, a ne kao koji vek ranije u Bokačovom "Dekameronu", sa onim svećenicima bludnicima, koji u pohoti ne znaju šta je dosta. U doba don Krsta izgleda nisu preterivali ni na jednu stranu – nisu bili ni pedofili ni askete. Ni primisli! Pogotovu ne iz pera i mašte Vide Ognjenović.
Biti inspirisan sudbinama i životima savremenika kraj mora izgleda da je specijalitet dramatičara ovih krajeva ili onih koji se tu zateknu od Dubrovnika preko Kotora sve do Budve već vekovima. Zanimljiv je to svet za dramatičare, pozorištu podatan, otvoren prema svetovima, avanturama, umetnostima, lepoti. Grad teatar Budva, preko svojih pisaca i one koju je ove godine nagradio, ostao je veran toj tradiciji.
[objavljeno: ]
