Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 11.Maj.2018, 16:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bekerman: Stvari ne izgledaju dobro ni u Evropi ni u SAD
Film "Valdhajmon valcer" austrijske rediteljke Rut Bekerman, najbolji dugometražni dokumentarni film na ovogodišnjem Berlinskom filmskom festivalu, prikazan je sinoć u Domu omladine Beograd u okviru 11. "Beldoks" festivala.
Bekerman, koja važi za jednu od trenutno najznačajnijih evropskih dokumentaristkinja, u svom filmu bavi se aferom Kurta Valdhajma, četvrtog generalnog sekretara Ujedinjenih nacija i devetog austrijskog predsednika koji je tokom Drugog svetskog rata kao >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << oficir Hitlerovog Vermahta počinio ratne zločine nad srpskim civilima.
Koristeći isključivo snimke iz sedamdesetih i osamdesetih godina, među kojima su i njeni kada je protestovala protiv Valdhajma, Bekerman do detalja predstavlja hronologiju otkrovenja njegovog pripadništva nacistima i kako je došlo do toga da, bez obzira na sve dokaze, većina glasa za njega na predsedničkim izborima 1986. godine.
Bekerman je nakon projekcije u razgovoru sa publikom, u kojoj je bio i ambasador Nemačke u Beogradu Aksel Ditman, rekla da je na filmu počela da radi 2013. godine.
"Pokazala sam materijal koji sam snimila tokom afere Valdhajm nekim mladim ljudima, koji su, šokirani populizmom i antisemitizmom na ulicama Beča, počeli da postavljaju film i ubeđuju me da snimim film. Onda sam počela da istražujem i otkrila sam mnogo zanimljivih detalja vezanih za tu aferu", ispričala je Bekerman.
Ona je objasnila da je odlučila da tu aferu stavi u međunarodni kontekst i da ne prikaže samo austrijsku stranu priče, već suprostavi različite poglede na tu temu.
Bekerman je rekla da je mesecima istraživala sve što se iz 1986. i 1987. godine čuva u arhivi austrijske televizije, išla je i u Bi-Bi-Si, i na početku montaže imala je 200 sati materijala.
Kaže da je nije imala problema da dobije bilo koji materijal koji je tražila, jedino je novac bio problem, jer sve što je tražila od Amerikanaca je dosta koštalo, ali najviše joj je značila arhiva austrijske televizije posebno govor Valdhajmovog sina koji je u celosti sačuvan.
Bekerman naglašava da je afera Valdhajm bila vrlo značajna za Austriju i označila prekretnicu u načinu na koji je Austrija gledala na sebe i svoju ulogu u Drugom svetskom ratu.
"Sve do sredine osamdesetih godina Austrija je za sebe govorila da je prva žrtva nemačkih nacista, a sa aferom Valdhajm to mišljenje se promenilo. Započet je niz projekata, istraživanja, ljudi su počeli javno da govore i danas Austrija neće reći da je žrtva, nego da je kriva kao i Nemačka", primetila je Bekerman.
Ona je konstatovala da je tužno što je film aktuelan i danas.
"Počela sam da radim na ovom projektu pre četiri godine kada nisu postojali (Donalad) Tramp, (Viktor) Orban, (Sabastijan) Kurc, (Hajnc-Kristijan) Štrahe. Izgleda da ono što je dobro za film, nije dobro za sam život. Kao veliki bekfleš. Ne želim da budem previše pesimista, ali stvari ne izgledaju dobro ni u Evropi, ni u SAD", rekla je Bekerman.
Na pitanje zašto se za Valdhajmovu prošlost saznalo tako kasno, tek krajem osamdesetih godina, kaže da je verovatno razlog bio završetak Hladnog rata, otvaranja arhiva i da se tek tada pojavilo interesovanje za holokaust.
"Do osamdesetih godina u fokusu su bili pokreti otpora, saveznici, partizani, a grupe poput Roma, Jevreja, homoseksualca nisu bili predmet interesovanja. U filmu vidite da predsednik SAD Regan tokom boravka u Nemačkoj odlazi na groblje S S oficira, što je već bio veliki skandal. Valdhajm je početkom sedamdesetih postao generalni sekretar UN, ne znam da li su proverili i da li ih je interesovalo šta je on radio tokom rata", rekla je Bekerman.
Ona naglašava da Valdhajm možda nije bio "veliki nacista", ali je bio lažov.
Na konstataciju jedne gledateljke da je teško poverovati da Tito i njegove obaveštajne službe nisu znale za Valdhajmovu prošlost i da bi Bekerman trebalo da snimi novi dokumentarac u kome bi se bavila tom temom ali iz ugla Balkana, rediteljka je rekla da je to prilika za srpske autore.
"Meni je bilo bitno da ispričam tu priču sa fokusom na Austriju. Ja kritikujem svoju zemlju i mislim da bi to svi trebalo da rade, ali svakako bi bilo zanimljivo saznati više o tome i ljudi će sigurno jednog dana saznati", rekla je Bekerman.
Film će se na jesen naći u distribuciji u Austriji, Bekerman nije mnogo zabrinuta oko reakcija, ali priznaje da je očekivala veće interesovanje za film u Srbiji s obzirom da su, kako je podsetila, "Valdhajm, general Aleksandar fon Ler i drugi austrijski vojnici bili ovde vrlo aktivni".
Škafar: Umetnost se dešava na marginama filmske industrije
Slovenački reditelj Vlado Škafar, specijalni gost 11. "Beldoks" festivala na kojem je organizovana retrospektiva njegovih dokumentarnih filmova, primećuje da je svake godine sve veći izazov naterati ljude da izađu iz svojih stanova, odvoje se od komjutera i pogledaju film u bioskopu, i smatra da se umetnost zapravo dešava na marginama filmske industrije.
"Ljudi sve ređe izlaze da gledaju čak i komercijalne filmove. Ja recimo nigde osim u bioskopu ne mogu da gledam film. Nemam koncentraciju, samo ako me zatvorite u jedan prostor i ako se za to daju pare, onda imam još veću motivaciju", rekao je Škafar u intervjuu Tanjugu.
Kao jedan od osnivača Filmskog festivala u Izoli festivale vidi kao priliku da se nastavi razgovor o filmu, jer film "nije ništa drugo do razgovor na jedan način koji je iznad banalnosti".
"Na festivalu se taj razgovor nastavlja sa rediteljem ili ljudima koji su gledali film. Tu vidim smisao festivala", naglašava Škafar i primećuje da filmovi na "Beldoksu" u najmanju ruku približavaju čoveka čoveku, što, dodaje, nije mala stvar.
Kada je nakon ostvarenja "Deca" i "Otac", pre pet godina počeo da radi film "Mama", Škafar je znao da će to biti njegov poslednji film i da će se okrenuti književnosti.
"Neko vreme teško gledam filmove. Čitanje je preuzelo prevagu kao na početku i sada sam se ponovo okrenuo literaturi, ali i vlastitoj. Uzeo sam vreme, napravio prostor, da se desi ono što se odavno nagoveštavalo pa je prekinuto zbog filma", objasnio je autor za koga hrvatski kritičar Nenad Polimac kaže da je jedan od najzanimljivih umetnika ovog milenijuma.
Škafar pak priznaje da ga film kao film i ne zanima, već samo kao umetničko delo.
"Toliki je pritisak da je film postao pre svega posao, pa industrija pa zabava. Umetnost se dešava na marginama filmske industrije", kaže slovenački reditelj.
Nekada je, podseća, bilo drugačije, jer su dolazili ljudi sa jakim vizijama u vreme kada su obrazovanje ljudi i interes za kulturu bili na višem nivou ili bar skoncentrisaniji, jer nije bilo toliko informacija i toliko stvari kao danas pa se moglo dublje ući u ono što si znao.
"Sada je sve dostupno pa je teško doći do produbljenja i za autore i za publiku. Autori su pod pritiskom da stalno rade nove filmove, jer ako ne uradiš odmah novi film, zaboravljen si ili teško dođeš do novih para ako izađeš iz te trke. Mnogo je tu histerije u produkciji čak i u autorskom filmu, pa teško možeš da napraviš ono što si zamislio", skreće pažnju Škafar.
Kaže da ga više interesuju stvari koje su obične, a prilično se dosađuje sa stvarima koje su neobične.
"Film "Deca" je nastao iz razgovora sa ljudima koje nisam nikad pre toga sreo i nikad kasnije. Svaki čovek jedva čeka da neko pokuca na njegova vrata, jer je maltene svako sam sa sobom gotovo čitav život makar bio u nekom odnosu. Staviš te ljude u stanje da putuju u sebe, kroz sebe, oko sebe, prostorno malom, ali duhovno i vremenski beskonačnom teritorijom i njima nepoznatom, i svašta se tu otkrije. Samo treba pratiti to putovanje", objasnjava Škafar.
Posebno mu je interesantno da posmatra cocveka kada ne govori, jer je onda to njegovo putovanje u sebe još interesantnije i jače.
"Reči nekad malo to banalizuju, reči su prevod onoga što osećaš i ako dobro posmatraš čoveka, možeš da čuješ njegovu priču i bez reči i to je ono što je najintenzivnije u odnosu dva čoveka", dodaje Škafar.
Smatra da je indirektna komunikacija najjača i najuspešnija kada su problemi u pitanju jer je u direktnoj komunikaciji srce i duh nekako ne dolaze do punog izraza zbog uvek prisutne nervoze i raznih banalnih stvari.
"Kada pišeš pisma, pesmu, napraviš video za nekog, što se danas radi, ti vidovi komunikacije su neopterećeni odgovorom, nervozom i svim banalnim stvarima. Kada počneš da pišeš pismo, počinješ putovanje kroz sebe i pišeš neke stvari koje nisi mislio da ćeš napisati niti da imas u sebi i to daš drugom čoveku koji te nikada tako ne bi mogao upoznati iako živi sa tobom 40 godina", primećuje reditelj.
Kaže da bez obzira na to što su elektronska pošta i sms poruke interaktivnije i one daju više izgleda da se otkrije nešto između dvoje ljudi što neće u neposrednom razgovoru u restoranu, krevetu, kuhinji ma koliko dobar odnos bio.
Svoje vrhunce, emocionalne i duhovne, dostigao je, priznaje, čitajući dela Prusta, Rilkea, Tolstoja.
"Meni se knjiga kao medij jako sviđa zato što postoji iako nije otvorena, a film ne postoji dok se ne prikaže. Ako ti imaš knjigu kod kuće i nisi je otvorio, ipak vidiš korice, naslov, ime. Kod filma ne postoji ništa, postoji samo projekcija i u tom smislu meni knjiga ima više smisla čak i u ovom vremenu kada su i film i knjiga previše ignorisani", rekao je Škafar.
Na pominjanje stava Nenada Polimca, Škafar skromno kaže da misli da nije imao snage da i jednu stvar koju je zamislio ostvari do te mere da bi mogao reći: "Ovde si bar nešto približno uradio onome što si osećao da drugi čovek može imati nešto od toga".
"S druge strane, ljudi čitaju moje filmove na svoj način i ta moja neispunjenost ne igra neku ulogu. Neko stvarno može da doda svojim kvalitetom čitanja tih filmova onome što ja nisam uspeo da napravim i onda to može biti susret koji je uspeo", zaključio je Škafar.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
