Izvor: Politika, 08.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bečki emigrantski valcer
Novakovićev „Uporedni rečnik nauke o strancima“ prošlog meseca je u nekoliko termina predstavljen na austrijskoj državnoj televiziji
REČNIK PREDRASUDA
Od našeg dopisnika
U Beču, velikoj gastarbajterskoj košnici u kojoj zvanično živi, radi, diše, stvara, pati i raduje se 120.000 Srba, sreli smo se sa Goranom Novakovićem, autorom knjige „Uporedni rečnik nauke o strancima" (u podnaslovu: „Privremeni sistem komparativnih predrasuda") >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << – piscem, pesnikom, prevodiocem, novinarom i profesorom srpskog/hrvatskog/bosanskog jezika „bečkim zetovima i snajama". Povod ovom razgovoru za „Politiku” jeste večita aktuelnost emigrantske tematike u gradu pečalbara i gastarbajtera čija se imena i prezimena čuju i čitaju svuda – nisu retka u medijima i politici pa ni u poslovnom svetu, mada su najučestalija u gastronomiji, slobodnoj prodaji i na ulici. Novakovićev „Uporedni rečnik nauke o strancima" (Goxilla, 2006), kao i sve njegove knjige napisane na nemačkom jeziku, prošlog meseca je u nekoliko udarnih termina predstavljen na austrijskoj državnoj televiziji. U njemu se pojmovi kao što su na primer „stranac", „azilant", „integracija" i „mentalitet" tretiraju iz dva ugla: desničarskog i levičarskog, odnosno iz perspektive onih koji na strance gledaju sa netrpeljivošću i onih koji ih vole bez trunke kritičnosti. Elokventno i ironično, „dve strane ogledala" pokazuju paralelni svet ekstremnih mišljenja.
Goran Novaković piše pod pseudonimom Goxilla (od Goksi i Godzila) jer, kako to navodi, sebe vidi kao „nežnog monstruma".
Kako je nastao „Komparativni rečnik nauke o strancima"?
Već 15 godina radim u domenu integracije stranaca; počeo sam u Bečkom fondu, a već četiri godine sam u Magistratu za integraciju stranaca grada Beča. Tu sam upoznao razna mišljenja Bečlija o strancima, kako onih koji strance ne vole, tako i onih koji ih obožavaju kao i onih trećih koji su blago nezainteresovani. Rešio sam da zapišem mišljenja tih ljudi. Podnaslov „Privremeni sistem komparativnih predrasuda" govori o promenljivom karakteru predrasuda. Predrasude u principu ne moraju da budu nužno negativne. Ima predrasuda koje čoveku mogu da spasu život, a ima i takvih koje su samo usmena predanja. Neko napravi svoje loše ili dobro iskustvo i onda ga prenosi na svoja pokolenja. Smatrao sam da je „Uporedni rečnik nauke o strancima" vredan i potreban društvu i tako je došlo i do njegove realizacije.
Iz takvog vašeg razmišljanja je nastala i knjiga „Mi, ptice selice" (objavljena 2002. trojezično na nemačkom, srpskom/hrvatskom/bosanskom i turskom) u kojoj je ispričano deset životnih priča nekih od prvih gastarbajtera u Beču.
Te priče je u ume Bečkog fonda za integraciju objavila izdavačka kuća „Drava” iz Klagenfurta i one se nisu bavile isključivo sudbinama naših doseljenika u Austriju, već i turskom emigracijom. Kada sam te priče stavio na papir i preveo ih na nemački, insistirao sam na tome da se prevedu i na ostale jezike tako da emigranti mogu da čitaju jedni o drugima. Sve priče su objavljene sa dokumentacijom i fotografijama iz privatnih arhiva gastarbajtera o čijoj se sudbini u knjizi radi. To je jedna dirljiva publikacija koja je za te ljude zaista postala vrsta živog spomenika, dok je za druge korisna u tom smislu što mogu da zavire iza gastarbajterske kulise.
Taj projekat mi je neizmerno drag jer je nepravedno što su tolike desetine, stotine hiljada ljudi koje već decenijama drže ovaj grad čistim, koje neguju ovdašnje nepokretne bolesnike ili provode vreme sa napuštenim starcima/ staricama, znači ljudi koji rade vrlo dragocene poslove za ovo društvo, prezreni ili izopšteni. Takođe smatram da je odnos prema gastarbajterima koji vlada u matici za dlaku nepravedniji i grozomorniji od ovdašnjeg. Pričamo o ljudima koji su do sada već više puta doslovno raščerupani zajmovima za takozvani preporod Srbije, brze pruge, puteve, o ljudima kojih se uvek sete u nuždi, a ostatak vremena ih ismevaju. Mislio sam da takvi ljudi zaslužuju jednu vrstu spomenika još za života, jer im se niko nikada ni za šta nije zahvalio. Pre dve godine se proslavljala četrdesetogodišnjica potpisivanja ugovora o radu na privremenom boravku u inostranstvu između nekadašnje SFRJ i Austrije, a da u Srbiji to niko nije pomenuo. Da li je neko organizovao okrugli sto ili simpozijum na tu temu? Da li je neko ikada pozvao te takozvane gastarbajtere da pričaju o svojim iskustvima?
Kada se u Austriji izgovori reč „stranac" na koga se konkretno misli?
Postoje stranci prve klase koji se po pravilu vole i koji se retko spominju kao stranci: Francuzi, Britanci, Italijani, Amerikanci. Stranci trećeg, ako baš hoćete, poslednjeg reda su Srbi, Turci i crnci – o kojima postoje i najveće predrasude.
Napisali ste i „Vodič za strance koji ovde hoće ili moraju da žive" koji čeka na objavljivanje. Kakvoj vrsti vodiča možemo da se nadamo?
Podnaslov knjige glasi „Nije za turiste", i to je zaista tako. Jednom „novom" strancu nijedan vodič kroz Beč ne može da objasni kako Bečlije žive, šta Bečlije osećaju, šta mrze, šta vole, šta im smeta i šta ih pokreće. Ukratko rečeno, pokušao sam da opišem psihu i dušu Beča jednom pridošlici. Ova knjiga je kontra „Rečniku komparativnih predrasuda". Pošto sam u prvoj knjizi sakupio sve predrasude koje Bečlije imaju o strancima, rekao sam sebi kako to nije politički korektno pošto ni mi nismo oslobođeni predrasuda o njima. U novoj knjizi dajem Bečlijama mogućnost da, čitajući knjigu koja je navodno pisana za strance, pročitaju i ono što mi mislimo o njima.
Da li u knjizi ima i pozitivnih stvari kojima će se Austrijanci obradovati?
Kako da ne. Na početku knjige hvalim Beč jer ja zaista mnogo volim ovaj grad. Nije ni prevelik ni premali, još uvek je relativno siguran, pogotovo za nekoga ko ima decu. U Beču možeš da piješ vodu iz Alpa i da dišeš savršeni vazduh i, ono što je najvažnije – svako ko traži đavola može da ga nađe, ali đavo ne živi na ulici. Nema sumnjivih četvrti, uvek stigneš kući u komadu bez obzira na to odakle se ili u koje doba noći vraćaš iz grada. To je jedan savršen život i ja moram da hvalim Beč, ali istovremeno moram da kritikujem Bečlije.
Vreme prećutkivanja je odavno prošlo, jer u ovom gradu koji je pun stranaca de fakto je prisutno veliko neraspoloženje prema njima. Bolje je na vreme govoriti o negativnim stvarima nego da jednog dana ponovo dođe do pogroma.
Marina Bauer
[objavljeno: 09/02/2008]
