Izvor: Politika, 30.Dec.2013, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Balada o srećki
Od grebanja vajde nema. Kao u svakoj kontrolisanoj vrsti hazarda, igrači gube, državna lutrija dobija
Neka nam je sa srećom! Ova poruka davno je pohabana od silne upotrebe, a potraga za srećom uglavnom je uzaludna. U Srbiji takva parola ima ciničan prizvuk, nagoveštaj strepnje od nečega što dolazi, a mi još ne znamo šta je to. Pa šta nam bog da. Sreća je preživeti ono što već jesmo, i dane, možda godine koje dolaze. Da se ne lažemo, svaka naredna gora je od prethodne.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Evo još jednog stereotipa, kako sreću čine male stvari. Sitnice, ono što nam se događa kad smo spokojni a to i ne vidimo, jer naprosto prolazi pored nas. Ili mi žurimo, bojeći se da zastanemo pored onoga što je tako malo a važno.
Svako od nas nosi sa sobom nekakav osećaj krivice, a nije načisto odakle mu to dolazi. Da li od države, od samoga sebe, nejasne sile, osećanja nemoći i ništavnosti pred nečim što je jače od njega, određuje mu sudbinu i čini ga beznačajnim pred rođenom decom.
Beše li Edvard Kardelj rekao kako sreću čoveku ne udeljuje ni država na partija, već on sam, svojim radom, i tome slično. Eto ti ga na! To učenje je već arhaično i preko njega je nataloženo više slojeva samoupravne buđi. Mada, misao ne beše sasvim nejasna, niti prevashodno ideološka. Kako radiš, tako ti je. Ali, gde da radiš u modernoj Srbiji, ako nemaš sreće da budeš u velikoj partiji ili na državnom krmilu?
Priča se da je Vučić razjurio srećne ljude iz kontrole leta (gde radi i onaj Pero iz čuvene replike Petra Božovića), jer su i pored 300.000 dinara prosečne plate – tražili trinaestu. Da se razumemo, ko ima mnogo, njemu treba još. Ne bi valjalo tražiti etiku u gramzivosti, niti pravednost u rušilačkom besu vicepremijera. I on je morao da citira nezaboravnu misao Zorana Radmilovića iz „Maratonaca“, pa rekao: „Marš napolje, bando pokvarena!“
Molioci trinaeste plate izašli su iz vlade gledajući u nebo. Ne bi valjalo da im se avioni sudaraju iznad Srbije zbog uzaludne molitve pred Vučićem.
Upravo je ta epizoda predtekst za ubedljivu negaciju Kardeljeve definicije sreće. Dakle, ipak je donose i država i partija, čak i oni lideri u takvoj državi koji umeju da prepoznaju mafiju, ali joj ne mogu ništa. „Ako pohapsimo svu bandu, srušićemo državu. I eto nesreće!“ (Izjava visokog policijskog zvaničnika, data lično autoru ovoga teksta.) Dakle, i to je negacija svega što se zove sreća. Banda ima svoju važnu ulogu u funkciji društva, bez nje, sve bi moglo da postane haotično, a anarhija neizbežno rađa despotiju.
Znam mnogo ljudi koji traže sreću u kockarnicama, ili u okršaju sa državnom lutrijom. Uplaćuju loto, kupuju bingo, grebu instant srećke koje ispod emulzije kriju džak para, dijamante ili zlatne poluge.
Od grebanja vajde nema. Kao u svakoj kontrolisanoj vrsti hazarda, igrači gube, državna lutrija dobija. Pred praznike, cena kombinacije lota povećana je sa šezdeset na sto dinara. Moj poznanik, informatičar u maloj ali uspešnoj firmi, tvrdi da premiju u toj igri nikada niko nije dobio. To dokazuje matematički i analizom „rupa“ u lutrijskom marketingu. I spiskom od petnaestak računarskih i nekoliko fizičkih formula, jednostavnih za izvođenje, koje omogućuju „poželjne brojke“, odnosno dugo konačište sedmice u bubnju.
Igrači, naravno, nemaju nikakvu kontrolu nad igrom, niti bilo kakav dokaz da je premija ikada dodeljena. Uostalom, setimo se podela automobila na javnom servisu.
Ovo je, naravno, samo hipoteza o nedostižnoj varijanti kockarske sreće. Uz paralelu kako u drugim zemljama veliki dobici moraju da budu javni.
Naravno da nisam sklon da bez rezerve verujem matematičaru, jer odakle on može da zna kako se deli sreća u državnoj lutriji. Mada, nije loše mesto njenog direktora, koji redovno dolazi iz vladajuće stranke. I tu je deo odgovora gde se završava kockarska sreća, i da li su sve loptice u bubnju podjednake težine. (Ponovo gruba insinuacija onog matematičara – cepidlake.)
Ali, i tu je rešenje jednostavno. Ko sumnja, ko ne dobija (a ne dobija niko?) ne mora da igra. Lagao bih ako tvrdim da nikada ne uplaćujem. U svakom kolu dam 210 dinara za tri kompjuterske kombinacije. I loto plus, jer se tamo dobitak povećava, a sedmice već osam meseci nema. Trojka mi je maksimum, pa računam da kompjuter nije imao pojma niti sreće.
Kad se kombinacija poveća na sto dinara, ne igram. Ne volim igre u kojima me državna kockarnica kolenom pogađa u osetljivo mesto. I nekom drugom stvari u zdrav mozak.
Na tom nivou mogla bi biti okončana bajka i iluzija o iznenadnoj velikoj sreći. Ipak stižu praznici i svi o tome govore. Sreća, to je najjeftinija srpska reč. Neka mi čitaoci oproste malu privatnost u ovom pretprazničnom tekstu. Sreću koja mi je data, najradije delim sa petogodišnjom unukom Janom. Kad mi kaže: „Dedo, za svoje godine preterano si blentav“, to razumem kao jasan analitički stav. Sreća je, na primer, imati takvog analitičara.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 30.12.2013.
