Izvor: Megafon.co, 19.Feb.2019, 17:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bake provodadžike i ostalo što krasi javni prevoz
Javni gradski i prigradski prevoz grada Niša… tema je koja će uvek biti aktuelna. Kao neko ko živi na malo većoj udaljenosti od samog centra grada, većinu svog dosadašnjeg života sam, nažalost, provela gužvajući se po autobusima. U zadnje vreme, dosta primedbi se može čuti na račun vozača autobusa koji nekada, ni krivi, ni dužni, nastradaju od strane horde podivljalih putnika.
Ne znam koje godišnje doba donosi najbolja dešavanja iz prevoza… Leti su padanja u nesvest veoma >> Pročitaj celu vest na sajtu Megafon.co << česta pojava – samo je pitanje da li ćete pasti u nesvest zbog klime koja ne radi ili zbog smrada od nakupljenog znoja gomile ljudi. Zimi se često ni ne moramo brinuti hoće li se nešto desiti u toku vožnje – prosto, pola polazaka se propusti zbog neposute soli ili neprohodnih puteva zbog gmuce snega koja je napadala (ove godine ga je bilo i za izvoz).
One najzapaženije situacije sigurno jesu borbe putnika švercera i kontrole – na čijoj ste vi strani? Ja se samo pitam zašto mi nemamo jednog Palmu, pa da kontrola ni ne bude potrebna. Taman situacija manje za moguće dobijanje kazne. Ako ništa drugo, bežanje od kontrole iz autobusa može da predstavlja dobre jutarnje vežbe. Osim ako i policiju nisu poveli, onda vam nijedna laž ne pomaže.
Gužva i javni prevoz
Gužva… reč koja ledi krv u žilama… reč koju putnici veoma dobro poznaju i čiju definiciju poznaju bolje od etimologa.
Usled gužve ne znam da li će mi neka baka sesti u krilo ili ću ja završiti nekome na glavi usled iznenadnog kočenja… Možda i ja polomim svoju glavu ukoliko se sapletem o neko voće ili povrće, sveže kupljeno na pijaci. Nije kao da već nisam nogu polomila silazeći niz stepenice autobusa (svi se sećate onih starih krntija, u kojima je razmak između stepenika bio većeg prečnika nego što je dužina moje noge), kada me je vozač odalamio vratima autobusa koja mi je zatvorio ispred nosa (ili leđa, bolje rečeno).
Uživam u trenucima kada moj odlazak na ispit zavisi od milosti vozača ili volje autobusa da se pokvari baš u tom trenutku. Naviknuta sam da bitnim danima polazim barem sat vremena ranije. Za svaki slučaj. Ko bi ga znao na koju gumu je autobus ustao.
Uživam kada još pospana uđem u autobus , a iz njega drežde najgori narodnjaci koje bih jedino podnela pod dejstvom alkohola (ali razbude te kvalitetno, ako ćemo iskreno).
Prijateljstva i javni prevoz
Ali da ne bude kako su javni prevozi samo leglo loše energije i situacija – stekla sam mnogo prijatelja usled vožnji. Bake koje mi nabacuju svoje sinove i unuke su mi u tim trenucima kao najbolje drugarice. Pričaju mi sve do detalja, kako to biva u prijateljstvima, iako smo se tek upoznale. Možda im moj pogled uliva poverenje. Mladi često imaju onu „tajanstvenu ljubav“ koja se svodi na poglede i osmehe. A koja je upravo nastala usled magičnih vožnji „krompira“.
Sarkazam na stranu, vožnje autobusima (one mirne, često noćne, još ako pada kišica) mi predstavljaju jedini način da se osetim kao na filmu – slušalice u uši, pogled kroz prozor i odlutale misli… Misli o tome kako bih se rado preselila u strogi centar grada, kako bi mi sve bilo nadomak malog prsta… misli o tome kako bih u autobus ušla samo kada me stigne nostalgija za nezaboravnim vožnjama ulicama grada Niša.
PETRA NAUMOVIĆ
Student na Filozofskom fakultetu u Nišu na katedri za Komunicaranje i odnose s javnošću. Rođena 19.10.1999. Pisanje joj je jedna od najvećih strasti pored muzike i glume. Trenutno se bavi volonterski novinarstvom, ali je najzainteresovanija za sferu istraživačkog novinarstva.
.jpg)
